Dobitnici „Malog princa“ o putu ka savremenoj publici

Iako pripadaju žanrovski različitim umetnostima, ovogodišnji dobitnici Nagrade za životno delo ‘Mali princ’ za izuzetan doprinos razvoju kulture i scenske umetnosti za decu, Pop Dušan Đurđev, naš poznati pisac za decu i mlade i dugogodšnji direktor Zmajevih dečjih igara i Vjeslav Hejno, cenjeni poljski profesor pozorišne umetnosti, glumac, reditelj, pedagog i publicista neguju sličnu filozofiju pristupa savremenoj publici.

Dok pisac Đurđev stvara poeziju koja se gleda, Hejno se takođe posvetio pisanju, gde pokušava da svoja dragocena iskustva u stvaranju lutaka pretoči u literaturu za buduće generacije.

Njihov autorski opus bio je tema sinoćnjeg razgovora u okviru jubilarnog, 25. Međunarodnog festivala pozorišta za decu, koji je sa njima vodio teatrolog Zoran Đerić.

Hejno se, s obzirom da više nije u svetu lutaka jer je u penziji, posvetio pisanju, a iz njegovog pera nastao je priručnik „Umetnost lutkarske režije“.

„Na neki način me iznenađuje što sve više saznajem o tom prostoru predmeta. Između ostalog i predmeta koji se tiču tog prostora lutkarskog pozorišta. Pokušavam da uradim nešto što možda nije baš uvek moguće, a to je da dosegnem do neke dubine ljudskog bića, postojanja. I upravo mi se zbog toga čini da je pisanje jedan od načina da se dopre do takvog smisla, do takve suštine života“ – rekao je Hejno.

Pod tim predmetima podrazumeva lutke i maske u predstavama, a sve više ga obuzima filozofija međusobnog odnosa glumca i tih predmeta.

„U želji da maksimalizujem taj pravi odnos lutkarski, napravio sam podelu na tri vrste pozorišta – pozorište za malu decu, pozorište za omladinu i školsku decu ili mladež, i za odrasle. Svaka od tih scena imala je svoju posebnu scenu i poetiku, vrlo specifičnu, koja je bila zasnovana na tim formama koje su primenjivane. Publika je prihvatila tu podelu i sve tri scene u Pozorištu u Vroclavu koje sam pokrenuo bile su posećene i imale su adekvatnu publiku“ – rekao je Hejno, uz napomenu da mu je to bilo poslednje pozorišno iskustvo, nakon čega se posvetio ovom pretakanja ovih iskustava na papir.

Pop Dušan Đurđev, od samog početka poetskog stvaralaštva primenjivao je drugačije metode i stilove od „konkurencije“, a njegova poslednja knjiga jeste „Poezija koja se gleda“, knjiga koja više podseća na slikovnicu, a tera savremene generacije da ono „što je pisac želeo da kaže“ otkriju kroz analizu kratkog teksta i prateće ilustracije. I u tome uspeva.

„Ove generacije danas ne vole baš mnogo da čitaju, to znamo, ali pošto su stalno pod nekim ekranom, da li je to telefon, da li je to tablet, da li je to televizor – njima je slika bliska. I ja sam te svoje kolaže ili asamblaže krstio. Dao sam nekakav naziv koji asocira na nešto što je poznato iz literature. To je kao otvorena pesma. On tu pesmu dopisuje, to su pesme koje čekaju svog pisca“ – napominje Đurđev.

On je svoju karijeru i počeo stvarajući satirična izdanja zbirki raznih kombinacija isečaka iz novinskih članaka, za koje je još tada, početkom osamdesetih ocenjeno da su „najbolja nenapisana knjiga u moru loše napisanih“.

Deo poslednjeg izdanja čini i podećanje na njegov „Bazarski rečnik“ – „EPPpesme internešnal“, odnosno pesme sastavljene od logotipa savremenog potrošačkog društva.

„U vremenu u kome živimo ti agresivne velike kompanije prosto nam guraju svoje proizvode i one ne samo što zauzimaju deo u našem životu nego i u našem jeziku. I prosto iz vašeg jezika izguraju određene reči i ubacuju svoje. Mi govorimo, u stvari, robne marke. I to je, u stvari, jedan esperanto potrošačkog društva. Novogovor“ – naglašava Đurđev.

Đurđev i Hejno nagrađeni su u okviru dvadeset petog izdanja jednog od najznačajnijih pozorišnih festivala za decu do 18 godina u svetu, koji je počeo 16. i trajaće do 21. septembra u Subotici.