POEZIJA KOJA SE GLEDA

„Slikarstvo je poezija, koja je vidljiva i ne da se čuti,

a poezija je slikarstvo koje se sluša i nevidljivo je.“

                                                         Leonardo da Vinči

                Deca 21. veka su deca koja su rasla u periodu ekspanzije vizuelnih medija, pa je prirodno da se i stvaralaštvo za njih prilagodi toj realnosti.  Uz to ako znamo da preko 86% svih informacija čovek prima čulom vida, jasno je da je prednost vizuelnog nad verbalnim gotovo nedostižna.

Više od četvrt veka književnik Pop D. Đurđev nastoji da stvara  poeziju za decu i mlade zasnovanu na iskustvima dadaista, zenitista, nadrealista i signalista, verujući da je vizuelnoj pesmi mesto u korpusu literature za najmlađe. Tako su nastali stripstisi (pesme u formi stripa), rebus-pesme, EPePe-sme od logotipa kao posebnog jezika ili esperanta potrošačkog društva i čiste vizuelne forme kolažnog tipa ili asamblaža. Ako je dečja pesma često zasnovana na igri reči, onda je igra slike i reči danas mnogo primerenija njihovom poimanju svega što ih okružuje.

POEZIJA KOJA SE GLEDA3