У времену када машта често спава, а веза са тајанством детињства бледи, Алисини снови настају као поетско и визуелно истраживање преображавајуће моћи сна, игре и чуда. Сада одрасла, Алиса се више не сећа радозналог детета које је некада била. Након унутрашњег прелома, тоне у дубок сан, удаљавајући се од свакодневице и укочености одраслог времена, у потрази за изгубљеним деловима себе. Док затвара очи, њено тело остаје непомично, али се њен ум отвара путовању ван граница познатог — у свет насељен невероварним створењима, изврнутим логикама и променљивим идентитетима. У том сну, који постаје њено унутрашње царство чуда, Алиса сусреће ликове који одражавају њене жеље, страхове и неизречена питања. Сваки сусрет води ка преображају — месту где се смисао руши да би се поново успоставио. Тренутак буђења поклапа се са прихватањем промене. Као и у свим делима Zaches Teatrо, сцена постаје жива материја: светла се мењају попут унутрашњих годишњих доба, тела се преображавају, а звуци дишу ритмом сна. Позоришни простор претвара се у живи организам у сталној промени. Представа не приповеда традиционалну бајку, већ призива искуство — заједнички сан извођача и гледалаца, у коме је свако позван да препозна сопствена чуда, сопствене страхове и можда — своју унутрашњу „Алису“. Отрежњујући сан који призива позоришни ритуал, лебдећи између јаве и сна.