ИМА ЛИ ИШТА ЛЕПШЕ ОД ПОЗОРИШТА?

Мајмунска посла

У сред џунгле, на једном прелепом пропланку, литици са које се види далеко, далеко, пала је ноћ. Знамо да су у ноћи све краве црне, али какви су лавови, жирафе, пауци и змије?

"Мајмуница Симона" нам прича ову причу. О једној ноћи и њеној боји. Представа је на Фестивал у Суботици дошла из Шпаније, а изводи је Позориште "Гуштеров осмех". Баш сам заинтересован зашто ово позориште носи име овде познате теленовеле из деведесетих, али очигледно је да интерес за животиње и њихове позитивне квалитете превлађује у представи из Шпаније.

Комбинованом техником позоришта сенки, пројекцијама и живе изведбе, представа "Мајмуница Симона" је једна веома динамична целина, у којој сцене које се гледају на застору добијају глас од глумице која је "скривена" на просценијуму. У појединим интермецима, она се и директно обраћа публици, оживљавајући још многе елементе приче на начин да и гледаоце анимира на учешће.

У иначе прелепо обликованој сцени, луткама-сенкама и живим компоменентама, углавном гласом и покретом глумице на сцени, невоља је само (и то велика), што ко не говори шпански ништа не може да разуме и прати. Титла нити симултаног превода није било, па се и угођај целе представе знатно неповољно одразио на расположење у публици.

Не скрећи са стазе

Није Деда Мразе, него Црвенкапице.Не скрећи са стазе.

У представи из Бањалуке, Црвенкапица има пролог. Редитељка Људмила Федорова направила је да се у једној пекари душе, могло би се рећи, најфиније пециво спрема причајући приче. И заиста, мимо све метафоричности, "Црвенкапа" Дјечијег позоришта Републике Српске, врло је душевна, па и духовита представа у којој вођење лутки, гласовна анимација, песма, сценографија, глумачка игра, подједнако репрезентују врло умешно позоришно постигнуће, на задовољство свих узраста публике.

С једне стране ту је несташлук девојчице, која учи да тражи своје путеве, а с друге несташлук баке, коју чак ни посета вука не може да избаци из колосека ведрог духа. Биће да је "лек", који је са кифлицама у кошарицу Цвренкапе убацила мама - флашица алкохола, заиста делотворан (да се нашалим мало и ја). Драматуршких слобода има много, без посебног уобличења бајке у нешто што би значењски било снажно актуелно данас.

Вук као вук, за његову глад нема лека. Нема чак ни камења, ни бунара, а уместо ловца, на пример, појављују се дрвосече, не као експлоататори шуме, него као спасиоци.

Зато је Сара Лустиг у "Бајци свој од шећера", Казалишта Вировитица из Хрватске, потпуно преобликовала свет познате бајке. Врло згодно је кад се на једном фестивалу дају упоредити две различите верзије једног полазног текста. Још радикалнијим драматуршким приступом Сара Лустиг се потрудила да Црвенкапа и Вук послуже успостављању нових нивоа разликовања добра и зла, најстарију у женској линији приче испостављајући у потпуно другом и неочекиванијем правцу као маторо гунђало и строгу баба-девојку.

Колико је то драматушрки било племенито, упитно је, јер се понеки од преврата догађају врло брзо и постају предвидиви до краја, али сасвим је извесно да су глумци, посебно Моника Дувњак и Силвијо Шваст, својим гласовима и техником анимирања успели веома живописно и динамично да представе жељени резултат рада.

Језик бајке померен је на свакодневни ниво, иако се током Фестивала, у раду Форума за позоришна истраживања могло чути, како није ваљан сваки такав поступак, схваћен као уступак. Своје прсте у драматургију умешала је и популарна психологија ("што зрачиш, то и привлачиш"), па ипак веома је деловао вредан ниво посматрања глади и играња улога као дубљих од оних најчешће приказиваних, кад је реч о "Црвенкапи".

Мој дом је тамо...

Чудесну позоришну бајку могла је да види публика гледајући представу "Не чекај ме" Вере Розанове (Позориште "Снег на трепавицама", Француска), проглашену најбољом од стране жирија. Нагласивши све сараднике који су јој помагли у остварењу овог изузетно медитативног аудио-визуелног дела, ауторка је после извођења публици открила да је за њу био веома значајан баш један ранији боравак у Суботици. То је додатно потакнуло машту да се прича о томе где се налазимо ми док наши домови гледају кроз прозоре ноћи - поетски срочен сиже представе. Оваплоћено у конкретну радњу, визију живота једног дечака који среће другог на ониричном путовању, Вера Розанова је представила анимирајући лутке, управљајући сценографијом која се претварала од куће у облаке, од облака у подруме и таване наше психе. Све време, успевала је да осим на изворном француском, дијалог представи и на српском језику. Захваљујући њеном сугестивном гласу и добром тајмингу за кратке преводе-сажетке, то уопште није кварило позоришну магију.

Нисам сигуран колико је појам дома и потрага за осећањем припадности припадна узрасту 6 плус којем је представа намењена, али сигуран сам да је њихов живот представом био богатији за контакт са нечим веома лепим и дубоким. То се могло осетити у сали, готово физичким чулима.

Игор Бурић