Први фестивалски дани - Велика и мала позоришна истраживања

Кажу да је модерна Кина технолошки веома развијена земља. Паметни телефони сада су ништа. Постоје паметни кућни апарати, паметне зграде, па и паметни градови. Да не улазимо сад у претње технолошких магната да ће вештачка интелигенција човечанству доћи главе, рецимо да у представи “Фантастични снови о планинама и морима” једном дечаку екрани краду сву пажњу, док уз малу помоћ родитеља и једне књиге не открије моћ света маште.

Драмска трупа модерне уметности Џеђанг на Међународни фестивал позоришта за децу у Суботици дошла је са пуним кофером технологије, али и маште. Трећи важан елемент представе је физичка изведба глумаца који су у непрестаном кретању, врло интензивног, телесног стила глуме, којим по кинеској позоришној традицији, доминирају експресивни изрази лица и очију.

Најмање бих могао да кажем о тексту који је написао Шиава Танг. Прво зато што је представа из Кине невербална, а друго зато што је он заснован према “првом и најнеобичнијем ремек делу” кинеске књижевности, како се наводи у каталогу. Шан Хаи Ђинг, како се зове митолошки текст из древних периода кинеских династија, говори о пореклу земље и њених становника, првенствено људи, али и пореклу Сунца, воде, неба и других фигура и феномена блиских људима без обзира на културно порекло митова о постању.

Представа коју је режирао Мијао Џао почиње као породична прича. Родитељи малог дечака воде битку са његовом незаустављивом енергијом усмереном ка екранима, све док једног дана не буде увучен у свет књиге и открије чудесна створења и стварање.

Језик представе је изузетно брз. Дешавања се нижу у фуриозном ритму. Дечак је час у породичном окружењу, већ у следећем око њега се развијају чудновата бића из бајке, мени су личила на змајеве и птице, а недуго затим упознаје и мистериозног јунака са луком и стрелама које имају моћ да утичу на силе које се развијају око њих двојице. Све време, око њих су присутна и друга небеска тела, приказана као сјајне и шарене лопте. Људи су углавном приказани као мале скулптуре од глине, што је упућивало на њихово порекло, крхкост и рањивост у ситацијама када им је требала помоћ дечака и хероја. Тешко ми је било похватати све конце приче и опустити се. Боље рећи - упустити.

Основни стилски печат представе је богата употреба музике, тј. звука и његова синхронизација са сценским покретом, односно радњом. Дизајн звука прати и веома упечатљив дизајн светла, тако да се на сцени успоставља специфичан амалгам позоришта и видео-игрице. За разлику од видео игрице, где су и јунаци дигитални, овде је реч о извођачима, глумцима, који читавој причи дају људски облик и шарм. Зато је и недвосмислено лако дати неко поучно значење представи, мада је лако и приписати јој компетитивност са оним што новије генерације заправо и привлачи, а то није традиција, култура, у оном основном смислу, као нешто из прошлости.

***

Пожелео сам да упитам госте из Кине како они доживљавају представу “Заљубљени лептири” Амеле Вученовић из Дечијег позоришта Суботица, која се ослања на традицију позоришта сенки из Кине и врло сложену извођачку технику. На застору од платна, глумци иза воде осветљене фигуре и постављају их тако да публици представе причу пуну детаља.

У овој представи се виде чак и глумци, што и њихове сенке доводи у у функцију приче. И још више, у почетку и на крају представе имају нешто налик фолклорној тачки, а на просценијуму су и два наратора.

Враћајући се основној намери - позоришту сенки - и то је деловало помало “унапређено”, тако да је скоро било реч о живописној анимацији која се користи у цртаном филму. Или бар њеном покушају, јер је било подоста техничких и стилских детаља који нису ишли у прилог потпуној позоришној илузији. Чак се бар из једног дела публике видело светло, односно сијалице које су квариле пројекције сенки на застору. А то није била једина незграпност…

Међутим, са довољно шарма и духа, може се рећи да су савладали технику и извели једноставну, а лепу причу о девојци која је само желела да се школује и уда за оног ког воли, али није јој се дало, због крутих стега традиције. У једној од најчешћих верзија приче о љубави - осујећеној љубави - лептири су били ту да подсете на лакоћу, лепршавост, живописност, али и пролазност. Можда је и аспекат њихове метаморфозе присутан, иако није био додатно наглашен у представи. Причи је тако придодат и бурлескни карактер који је код нас боље познат од кинеског позоришта сенки, јер нам је геополитички био ближи. Дошао кроз развој позоришта сенки у Азији, поготово Турској, па је ниво “сударања” и сарадње са животињама у представи деловао атрактивно, карађоски, држећи пажњу публике у сали.

И још једно важно питање: иако је у вези са кинеским “Заљубљеним лептирима” који нису из Кине у мојој глави било речи о културној апропријацији, схватио сам после да је реч о светској баштини. Свака култура може доживети своју интерпретацију у другој култури, мада су у последње време актуелни снажни културно-политички покрети да се то не ради, поготово ако је реч о осетљивијим друштвеним садржајима.

***

У представи “Заборављена прича” Д‌јечијег позоришта Републике Српске, на сцени је била једна велика фотеља. Због тога што сам још раније, гледајући представу Андреја Боке у Српском народном позоришту, “Родитељ: првих шест” година, уочио предимензиониране објекте, па и лутке, схватио сам да Бока покушава да изведе нешто као јединствену стилизацију и направи препознатљив отклон од уобичајене “минитуризације” лутака и других реквизита у дечјем позоришту. Сценографкиња и дизајнерка лутака Сандра Никач је креирала монументални објекат у форми фотеље, који је имао више функција. Глумци су на њему деловали мали, што је поготово битно када играју дечака и његову баку. Својим димензијама неодољиво је привлачио пажњу, а што је још важније, представљао је кућу. Фотеља и те како има везе са удобношћу и миром, што баина кућа дефинитивно у овом случају треба да представља.

Мина Петрић је као ауторка текстуалног предлошка, понудила уверљиву драматуршку петљу у којој дечак који слуша бакине прича постаје и сам јунак једне од главних, након што му бака премине. Јунак приче о птици и њеном јајету, скривеном у кући, коју му је бака причала машући рукама као крилима.

Заборав је често податна грађа за писца. Како то да се јунак не сећа, и још боље, како то да се на крају сети тога што је заборавио, Мина Петрић је лепо искористила у контексту одрастања и могућности сећања. Са тим је додирнула, то јест отворила још једну важну тему која прати детињство, а то је губитак. Обично су то баке и деке, а нисам сад сигуран, чини ми се да се Мина Петрић упуштала и у смелије подухвате драмског истраживања губитка у породичним линијама. Дакле, дечак који је остао без баке поново се враћа њеној кући, нашој великој столици, која је сада у власништву заборава, односно природе. Пужеви, мишеви, јежеви, као веома живописно креиране и анимиране лутке у представи (прецизније костими), крећу се слободно, све док дечак не пронађе оно што је тражио, одговор на загонетку птице и њеног јајета у кући.

Остало је мало недоречено где је та кућа и зашто се дечак толико зближио са баком, као и детаљ да су га родитељи на тренутак изгубили из вида, како би се вратио успомени, али то и није толико сметало. Животињице и акробације главног јунака помогле су и мени да заборавим на понекад неважне ствари и препустим се уживању у естетском и емоцији.

***

Пре неколико година на Међународном фестивалу позоришта за децу Суботица, главну награду и одушевљење доброг дела публике добила је Луана Грамења за представу “Пепељуга” позоришта Закес из Италије. Мрачна, хорор прича у њеној интерпретацији, одисала је оригиналношћу и храброшћу да се уђе у непозната подручја кад је у питању позориште за децу.

Луана Грамења је поново на Фестивалу у Суботици, само што је сада радила у Позоришту за децу и младе у Крагујевцу, а представа се зове “Алисини снови”. Наравно, по најчувенијој Алиси, Луиса Керола.

Пажњу одмах привлачи дизајн позорнице (Францеско Ђивоне) на којој не делује да је ишта вишка. Један подугачак сто постављен попреко, са столњаком који пада до пода, плочице попут шаховског поља, светло таман такво да се осим сценографије не види ништа. Једна строга дама шета лево десно, а затим појављује се и девојчица у белој спаваћици, за коју је одмах јасно да је Алиса. Њено немирно лице, плесни покрети који као да долазе из срца савременог плеса, мини-циркуска бравура са реквизитима попут чајника, наговештавају још буновнији сан. Нема речи, само музика.

Музичка партитура Дилана Лоримера довољна је да пажљивог гледаоца занесе у свет непознатога. Кратки тонови, необична хармонија, звук готово непрепознатљивих инструмената, ритимчна структура, основне су карактеристике композиције која прати, или је органски део сценског покрета. Испрекидани потези, непредвидива линија у кој једна рука на прати тело, нити глава делује да стоји на раменима, врло су узбудљив сценски израз (Алису игра Сташа Блечић).

Када дође до тога да Алиса кроз рупу на столу појури зеца, читав сто се практично отвара и претвара у свет Земље Чуда у којој живе Гусеница, Мачак Кезало, Краљица Срца и, најпознатији можда, Луди Шеширџија. Ликова у оригиналу има још много, али фокус Луане Грамење рецимо да се задржава на овима. Веома “откачено” креиране лутке и њихове покрете, маске које чине читава лица, па и главе, и даље прати богата физичка радња.

Од главних питања постављају се она најфилозофскија, питање идентитета, питање времена (пролазности), промена које су са тим у вези, и мени најдраже питање стандарда, односно очекивања. У ту структуру Алиса се јасна, а на крају и сасвим гласном узвиком из глумучининог грла, апсолутно не уклапа. Ни по цену да јој оде глава.

Поново се на Фестивалу у Суботици може расправљати до које мере може и треба да иде уметност за децу и младе. По мом мишљењу, овакве представе су веома озбиљна и права мера великог уметничког хтења, истраживања и умећа.

Игор Бурић