Трећи и четврти фестивалски дан - Шта деца знају о позоришту

Глумци из Велса пуно су уложили труда да савладају српски језик. Скупили су и нешто јесењих гранчица и лишћа, а децу су позвали да им се придруже на сцени. Представа “Где лишће шушти” Позоришне трупе “Арад Гоч” тако је постала најотворенија од свих до сада виђених на фестивалу. Почевши комуникацију са децом још испред позоришне сале, глумац их је позвао у свој дом, који је почео да прави, попут јежа, од гранчица и шумског лишћа. Имао је и ту неку топлину и мекоћу, а за бодље би могли да се позовемо на дрвца којима је сцена била покривена.

Деца, истини за вољу, и нису била толико сарадљива, али су била видно заинтересована за изговор странца појединих речи на српском, као и чињеницу, да им се дало да допринесу представи, бројећи и добацујући скоро све време чак и на енглеском.

Ако је Душко Радовић рекао да деца у својој машти довршавају представу, ја бих додао да томе треба да допринесу и васпитачи, учитељи, јер је доста велика разлика била уочљива између благости и разгоропађености у погледу рецепције, међусобне повезаности, па и нетрпељивости у публици. Некад је била актуелна емисија “Шта деца знају о завичају”, а ја бих баш волео да видим једну која би се звала “Шта деца знају о позоришту”, па можда и преточену у представу.

Глумац и није требао децу за такмаца. Имао је он своју колегиницу, која је представљала, како се духовито изразио, другог змаја. Док је он слагао и уређивао, она је разарала и играла се. Отуда би се могло запитати и ово: да ли се деструктивна енергија може претворити у креацију и игру?

***

Све више размишљам о моћи позоришта за децу у васпитној улози и едукацији. Дефинитивно маторим! Када су јуче представу отворили са податком да се главни јунак зове Ојој, зачуо се заједљив смех малишана и малишанки. Касније ме на следећој представи један дечкић боцкао све време са леђа, у сталицу и у леђа, што ножицама, што ручицама… Колико се мораш осећати угрожен да ти такво нешто представља сладострашће?

Данас сам покушао и ја да нађем мало дете у себи. Веома је узбудљиво трагати за одговорима на нека питања која се јаве у позоришној сали на Фестивалу у Суботици. Ојој!

Пољаци из Позоришта “Пинокио” из Лођа, које је, као и многи, чест гост на Фестивалу у Суботици, извели су представу “Ојој: велика прича о малој линији”. Сви кажу да деца кад сањају да лете, она у ствари расту. Е, па тако и овде, прича се развија око идеје да нам је потребно мало ветра у леђа да савладамо вршњачке препреке. У представи то буквално значи да мали дечак звани Ојој више због његове несналажљивости, него због питања идентитета, није могао да се уклопи у друштво које је играло кошарку на улици, па је тако усамљен открио и да мала црвена тракица може да постане животна линија која ће га водити до повезивања са њима.

Глумачка екипа из Лођа, листом мушкарци, да не кажем дечаци, са изузетком да је Ојоја играла девојка, имали су двојак наступ у представи. Део је био заснован на њиховој говорној радњи која је представљала звуке лопте, игре лоптом, музике и жамора карактеристичног за заигране дружине, а део на њихово физичкој радњи, односно вођењу лутака “доколеница” које су биле вођене стопалима, а глава штапно, рукама. Посебан задатак имали су групно, да анимирају црвену траку-линију, која је на моменте, вероватно само старије у публици, подсећала на чувену Ла Линеу, цртани о намћорастој сподоби - Линији.

Црвена линија није имала намћорасте карактеристике, али стварно је знала у свашта да се претвори. Захваљујући вештим глумцима, дабоме, али и дизајну позорнице, па и светла. На крају, као што сам већ открио, претворила се у птицу која је нашег Ојоја однела охохој.

На критичкој страни рецепције ове веома заокружене и лепе представе, може се рећи да је губитак линије, да се изразим њеном доминантном фигуром. Наиме, када се глумци заиграју са црвеном траком, ја сам бар заборављао и о чему се уопште ту ради. Другим речима, чест је то феномен не само у позориштима за децу, техника постане сврха, а креативност сама себи довољна. Ипак, не љутим се ја, а нису ни деца. Сала је била прилично мирна током наступа “Пинокија”.

***

“Чаробна фрула” из Позоришта младих Нови Сад има претензију да деци приближи оперу, као што јој име каже. Ивана Ђула и Милица Синкауз су на основу либрета чувене Моцартове опере написали драмско ткиво за које се може рећи да је поједностављено и охуморено (ако ова реч уопште постоји). Написано је тако да глумци могу да играју певају, свирају, а помало и воде лутке, што је све заједно режирала Рената Карола Гатика. Она је то учинила тако што је сваком глумцу дала да се игра са ликовима, што се у позоришној теорији још од Брехта зове верфремдунг ефекат. Фау-ефект. То би требало да омогући глумцима критички отклон спрам радње и подигне моћ расуђивања у вези са етичким категоријама представе.

У “Чаробној фрули” поред евидентног сукоба сила мрака и светла, представљених као два краљевства, фау-ефекат је на снази да приближи уверљивост лагања као својеврсну моћ бацања чини. Заплет путем којег Краљица Ноћи наговара Тамина да ослободи Памину заточеништва Краља Светлости управо је пример једног таквог замешатељства. Даље се из “Чаробне фруле” користи мотив ћутања као посебне моћи, што јунацима никако не успева, на радост креативног тима представи који је ово добрано искористио као комички потенцијал, поготово у позоришту за децу где мува не може да се чује од константног зујања у публици. Мало је неспретније спроведен у дело мотив страха од смрти даље кроз искушења за главне јунаке, а може се рећи да је успешно искориштен потенцијал лика Папагена, који је нешто попут смотаног савезника његове принчевске племенитости Тамина.

Глумци Ксенија Митровић, Марија Радованов, Саша Латиновић, Слободан Нинковић, Урош Лазовић, веома добро користе барокне костиме, позорницу унутар позорнице, двоструку, па и троструку врсту игре (певачке, аниматорске и глумачке партитуре). Делује као да се добро забављају и деле ту радост и са публиком. Непосредни су и насмејани. Да је било још више уметничке амбиције, верујем да би били и откаченији, разноврснији, а представа храбрија и луциднија. Све у свему, врло добро упакована представа.

***

Луткарско позориште “Бобита” из Мађарске имало је најмирнију публику на 33. међународном фестивалу позоришта за децу Суботица. Толико мирну да на крају нису успела да се раздрмају и помогну шармантном двојцу на сцени (баби и деди?) да ишчупају репу. Добро, ово је била шаргарепа, али иста ствар.

Представа “Прича о шаргарепи” Атиле Саба коју су извели Барбара Салаи и Атила Рац ипак је веома размрдана и говори нам низ прича не само игром речима, него и игром објектима, животињама, животним партнерствима… Двоје глумаца успева кловновским вештинама у најбољој традицији новог циркуса и луткарства намењеног првенствено најмлађима, да силном енергијом изведе низ прича из живота који се тичу различитих односа и у којима нам по правилу треба туђа рука, близина и топлина.

Креација костима, сцене и лутака (Геза Нађ-Ковач), музика (Саму Чернак) и већ наведена ауторска екипа направили су веома живописну и динамичну целину која не престаје да забавља, али и чини да се замислите, па чак и осетите кроз шта пролазе двоје сценских јунака. Један у форми кловна, а други магарице.

А деца? Мирна.

Нисам могао да разумем све нијансе текста на мађарском, али могао сам да их чујем и звучало је као што је била и игра, изузетно добро темпирано.

Игор Бурић