Завршница фестивала - Промена перспективе

Фелиција и није баш срећна. Живи у шуми, али животиње је не воле. Сматрају да им одузима имовину и ремети мир. Другим речима, да није добар сусед и не ради оно што свима прија - учествује у животу шуме на начин да задовољи друге.

Делује усамљено, необично, скупља предмете које пронађе, а сматра се и да кује разне завере, као и да кува бројне отрове. Вештица!?

“Фелиција” је име представе која је на Фестивал у Суботици дошла из Италије, Позоришта “Квинтоеквилибрио”. Њени аутори су Стефанија Вентура и Квинцо Квисћенти, који је и редитељ и сценограф. Лутке је креирала Ђорђа Голдони, кориштена је музика више уметника, а представу изводи Стефанија Вентура.

Простор шуме убедљиво је креиран уз помоћ дизајна светла као мрачан, прозрачан само на оним местима где публика прати радњу и види прво кућицу, затим лишће и упознаје Фелицију, сто за Фелицијине чајанке, ормариће где Фелиција држи украсе и своје трофеје. Сви су од природних или веома старинских материјала, тако да одишу духом и атмосфером природе.

Мистериозна атмосфера креирана је од почетка, наговештајем да ће прича бити страшна. Мрак је на позорници и једина фигура која плеше, пева, обраћа се створењима шуме, заправо је глумица која и сама захваљујући надахнутој изведби поприма обрисе шумског бића. Убрзо, она улази и у лик Фелиције, односно Фелиција је усваја и проводи кроз кућу која је њен живот и свакодневна рутина. Занимљиво, ово спајање глумичиног и Фелицијиног лика реализовано је кроз сцену рвања, која осим што је деловала реалистично и страшно, подсећа на библијску причу о рвању Јакова са анђелом. Да не би гуглали они који не знају (спојлер алерт!), Јаков кроз ту борбу доживљава преображај и благослов.

Следећа сцена је сцена чајанке и припремања “напитка”. Стара Фелиција то ради са посебним стрпљењем и натенане, што би се рекло. Након динамичног почетка, време почиње да се успорава и мени лично отвара простор за размишљање колико времена имамо за личне ритуале и колико га имамо у позоришту, када се наоко ништа битно не дешава. Добар део публике након цике и вриске прати миран део радње као хипностисана. Ја схватам да је сцена у функцији лика. Старија жена ужива. Почињем и ја.

Кроз цели ток представе, наша истражитељка Фелицијиног живота, глумица у кожи шумских бића, поставља јој питања и сумњичава је према ономе што ради старица. Све време, глумица изванредно нијансира свој тон гласа и Фелицијин, а вештином трбухозборења влада тако да понекад апсолутно гледам у уста лутке у натприродној величини, верујући да то она говори, иако су им главе веома близу обема. То што је Фелиција већа, тумачим потребом да се лик глумице као шумског бића умањи и разликује од људске громаде. Такође, да још више исталне њен потенцијални застрашујући ефекат.

Сцену по сцену, своју незвану, али прихваћену гошћу, Фелиција води по покућству, одговарајући на њена питања са наивном искреношћу, чак и разиграношћу. Тако кад дођу до ормарића са животињама, Фелиција одговара да су оне мртве, али не говори да их је она убила, као што се сумња. Накриви главу као да виси на конопцу, промени боју гласа и каже - дед (представа је изведена на енглеском). Ово питање смрти, начин обраде, поред питања својине и заједништва које се може тумачити као менталитет крда, веома су важне политичке одлике представе. За мене, ова представа је естетски и етички, па и политички, највредније дело фестивалске селеције Маријане Прпе Финк.

Што ће рећи - Фелиција је чиста срећа!

***

“Звезда и мрак” Матеја Милошева и Буге Марије Шимић Милошев, која је и режирала представу Казалишта “Мала сцена” из Загреба, бави се питањем страха. У случају дечака Један Ја, то је страх од мрака.

Филип Север као тај дечак изузетно је жовијалан и одговара карактеру дечака предшколског или раног школског узраста. Један Ја опремљен је лампом, свећицама, штитницима и свему што му помаже да се обрачуна са страшном силом мрака, било да она нешто скрива, или само чучи испод кревета, празна. Северова глума је можда само за нијансу прераздрагана у психолошким нијансама, да би се ми стварно уплашили, или поверовали му да га је страх. Међутим, океј, ствар је општа, мрак јесте страшан.

Верни пратиоци представе су два музичара која на тренутке представљају мрак око дечаковог кревета, али и прате збивања. Тако глума и касније игра са луткама добија веома присутан и интензиван музички моменат (музику компоновао виолончелиста Матеј Милошев, а на сцени му се придружује кларинетисткиња Ема Штерн).

Развој радње иде преко дечаковог интереса за звезду коју види на ноћном небу кроз прозор из свог кревета. Будући да сија, занима га како она излази на крај са свим тим мраком усред којег се појављује сваку ноћ. Шармантна звезда баш у том тренутку пада и дечак одлучује, наравно кроз сан, да је потражи и спаси, баш као што и она њега спашава будног стања у ком се плаши мрака. Ту почиње авантура кроз коју аутори представе у дечаковој соби развијају свет луткарства и ноћних животиња - свитац, медуза, корални гребен - у којем свачије светло представља ново искуство за Једног Ја, док не стигне до мудрости једне звезде и сазна да се, трагајући за њом, први пут суочио са страхом и опустио након што је схватио да је довољно храбар.

Помало је нобичан избор био морских животиња, јер без претпоставке да дечак сања, а чак и са њом, не знамо баш како би успоставио контакт са њима, али истина је иста, море (само) ноћу светлуца, баш као и свитац, и да нема мрака, не би било ни светла. Чињеница је ипак да је дечака његова мама ушушкала, а да сигурност долази изнутра, што и јесте идеја покретач представе и лепог осећаја у публици да су гледали нешто што има смисла.

***

Био сам изненађен представом “Имигрант” Театра Фирулете из Шпаније. Једна од горућих политичких тема данашњице испричана је кроз језик лутака и позоришта за децу и младе на начин да дефинитивно може да покрене бројне дискусије.

Менге је човек који са кофером у руци среће жену са кофером у луци. Док чекају брод, испреплетене између сцена у којима су њих двоје на клупи, ређају се сцене у којима Менге седи са униформисаним лицем које му одузима пасош и баца га у канту. Затим Менге ради у фабрици где лупа чекићем, а ту га малтретира други лик који му се подсмева, док једе и пије. У даљој прогресији радње, униформисано лице и власник, рецимо, фабрике, додатно се иживљавају над њим, док Менге не завшри утучен на улици, а једини брод који ће да дочека је онај са неба.

Прилично сурово, зар не? Пошто је то моја омиљена тема у позоришту за децу - верујем да ће васпитачи и учитељи имати о чему да причају са децом. Међутим, како прићи овој теми?

Прво што ми пада на памет јесте да она то питање буди два одговора. Један је отказати је, као сурову, беспотребну, једнодимензионалну… Други одговор би био оправдати је као нужну, истиниту и веома потребну. Као што се види, одговори су поларитети, а смислена расправа је обично на средини. Па да пробамо тако. Моја верзија би била да је неопходно у уметности бавити се темама као што је имиграција, експлоатација, злоупотреба… Уметност (за децу) то и ради. Узмимо Пепељугу на пример, или Отела. Увиђам да у свакој од ових прича има више понуђених слојева који су диференцирали поделу на црно и белу и самим тим учинили да прича буде веродостојнија. Униформа не може да буде изговор за зло, баш као што ни вечна пловидба не може да надомести миран живот. Приказати неправду изузетно је сложен задатак, а уметници из Шпаније су имали врло добру и племениту идеју, само што су мало тога осим чуђења и саосећања, па и са техничке стране гледано (нејасноће у драматургији и слабости у луткарској изведби), успели да добију.

***

Када би се представе оцењивале по стручности, то јест занатској обради материјала, управљању лутком, техничкој опремљености, богатству продукције, амбицији, увек би најбоље биле оне као “Аладин и чаробна лампа”. И док жири управо већа своје одлуке, ја вам одмах могу рећи да представа по чувеној причи из 1001 ноћи, у режији Тодора Валова, заслуженог добитника овогодишњег “Малог принца” на Фестивалу у Суботици, није најбоља.

За оне који не знају, Аладин је сиромах који одраста сналазећи се на улици. Падајући из невоље у невољу, он једног дана бива поверен рођаку ком Аладинова самохрана мајка указује поверење. Испоставиће се да је рођакова мотивација била искључиво корист од Аладинове вештине, јер му је требала једна стара, уљана лампа која има чаробна својства - из ње се појављује џин који испуњава све жеље овог света. Ипак, посед над њом испочетка задржаће Аладин, а путем ње стећи ће и наклоност принцезе, да би се након још једне или две перпипетије, решило све по добру.

Представа “Аладин и чаробна лампа” Државног луткарског позоришта Русе из Бугарске веома детаљно прича ову причу, са готово свим њеним ликовима, односима и ситуацијама (драматизација Димитар Пишев и Тодор Валов). Преузима се време и (уобичајено) место радње - некада давно, Блиски Исток. Оно што они додају јесу сонгови, који представу прате од прве, па до последње сцене, готово непрекидно, између сваке ситуације или дијалога. Поједине музичке сцене су само кореографије, дакле без певања, а понекад служе и за измену декора. Лутке глумци носе у рукама испред свог попрсја, чиме им позајмљују своје удове, а главе практично чине двострукима. И глумци носе оријенталне одоре, а цела сценографија је, рецимо, у знаку свиле и кадифе. Иако не верујем да су материјали коришћени у представи тако скупоценог порекла, представа делује скупо, у смислу броја ангажованих глумаца, тонске и технике изведбе музичког позоришта, односно мјузикла.

Е, сад, све то јесте лепо и лепршаво, међутим поставља се неколико основних питања - са чиме тачно данас комуницира ова древна прича. Жеља за материјалним, похлепа, љубав, наивност, чедност, превртљивост, пожуда… Који од ових мотива није уопштено преузет из бајке, а изоштрен у данашњици?

Колико се позориште може, а можда и мора приближити (цртаном) филму? Продукција делује монументално. Када сам у пар наврата, пробе ради, затварао очи, звук који је долазио као да је долазио са филма. Што ће рећи, гласовна радња је одлична, музика, песма… Међутим, у позоришту важе други закони и нисам се непосредно осетио укљученим и ангажованим, готово ни на тренутак, осим кад ми се отимао уздах готово мађионичарским триковима при појавама Чаробног Ћилима, нестајању и појављивању актера, изведеним врло ефектним изменама у параванима декора.

Чак и ако прихватимо правила комерцијалног позоришта, мјузикла, због сличности костима на глумцима и лутки, на моменте сам често видео бића са две главе, уместо једног лика. Такође, у мору сонгова и поред оних који су били јако добри, није било довољно музичке градације да се током трајање представе стекне нешто попут рефрена, што би оснажило доживљај.

***

Лио Шау из Кине аутор је представе “Све се мења” Дечијег уметничког театра института за социјалну заштиту. Представа је намењена најранијем узрасту публике, од једне године па навише, што значи да је њен сценски језик веома нежан, пун online и топлине. На пример, сценографија подсећа на јастуке, а костими извођача на плишане играчке. Њихова кретња је под‌једнако нежна и на неколико места укључује и децу из публике, коју могу да се опробају у ономе што глумци раде. А шта то они раде? Како су се одлучили да прикажу пролазност, ту готово филозофску категорију, која своје важно место има у култури Кине захваљујући духовном поднебљу значајно другачијем од западног? Како прихватити да иако растемо, дишемо, данас јесмо, сутра нисмо?

Добро, де, нису отишли баш тако далеко, али на леп начин су приближили публици на шта они мисле под тиме, а да нису заборавили да ми и сами можемо да се укључимо у процес представе унутрашњом медитацијом о теми. Приказали су пролазност кроз појам раста, па је мала жирафа срела велику жироафу, вероватно родитеља. Затим су мале рибице пратиле велику рибу. А за мене најлепши тренутак био је када су пролазност приказали кроз игру провлачења испод, а онда и прескакања лествице у тренутку када је она била постављена нешто ниже. Духовито представљено, јер смо очекивали да ће се провлачити и испод ниже постављене лествице, могло се тумачити да са променом перспективе, долазе и промене.

Игор Бурић