Izložba u čast dobitnice nagrade za životno delo “Mali princ” – Zdravko Mićanović

Otvaranje: 22. septembra 2025. u 13.15

Galerija Otvorenog univerziteta

MAŠTOVITO, DUHOVITO, UPEČATLjIVO

U prošlosti su, i to prilično dugo, površni znalci raznovrsnih oblika rada sa decom i za decu smatrali da onaj ko se lati umetničkog stvaralaštva za najmlađe mora biti sposoban da se spusti na nivo deteta. Docnije se, naravno, ispostavilo da to nije baš sasvim tako. Krajem prošlog veka, veliki pronalazač i erudita Radivoj Raša Popov izrekao je čuvenu tvrdnju da onaj ko namerava da ima uspeha u radu za decu mora biti sposoban da se podigne na nivo deteta.

Postoji, međutim, rekao bih, još jedan neophodan uslov: svako od kvalitetnih i priznatih stvaralaca za decu, kroz sve promene, provereno, sačuvao je dete u sebi. Ta hvale vredna osobina, jasno, krasi i autora izložbe „Učimo ćirilicu (do azbuke ne bez slatke muke)“, likovnog i grafičkog dizajnera, majstora ilustracije, plakata, stripa i, dodao bih, slikovnice, dugogodišnjeg profesora Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, Zdravka Mićanovića.

Pomenuh s razlogom slikovnicu, pošto je to književno delo, ponekad bez teksta, najbliže „čitaocima koji još ne znaju da čitaju“. Evo šta je pre čak sedamdeset pet godina, rekao Sima Cucić, pionir teorije književnosti za decu u nas: „Pitanje slikovnica je važno i složeno pitanje. Ukoliko su mlađi čitaoci (ili samo gledaoci), utoliko su veći umetnički zahtevi i veća odgovornost. To je prva knjiga, pre bukvara, sa kojom deca dolaze u dodir.“

Zanimljivo, jer ako biste zapitali bilo koga, verovatno bi smetnuo slikovnicu s uma i kao iz topa odgovorio da je bukvar prva knjiga sa kojom se dete sreće. Nažalost, bukvari su se kroz istoriju vrlo sporo i vrlo malo menjali. Primetivši to, Dušan Radović je u tekstu „Tužna priča o bukvarima“, između ostalog, naveo: „U jeku učenja, znanja, velikih i brzih promena, najveće razmene međunarodnih iskustava u svemu, bukvari su ostali netaknuti i nepromenjeni. Herbarijumi davno uvenulih duhovnih cvetova. Više je znanja i veštine (inteligencije, duha, mašte i ukusa) uložila Koka-kola za propagandu svoje obojene i zašećerene vode, nego škola za slavu i veličanje čitanja i pisanja“

U drugom tekstu, pod nazivom „Zašto deca ne uče“, Radović primećuje: „Školsko znanje nema naivnost, jednostavnost i neposrednost dečjih pitanja. Ono se ne nadovezuje na postojeći fond dečjih iskustava i znanja.“

Izvesno je da Zdravko Mićanović poznaje i poštuje „Dušanov književni zakonik“. Lativši se pripomaganja početnoj nastavi čitanja i pisanja, on pokazuje da je i vrstan pedagog i odličan drug u igri, maštovit, duhovit, upečatljiv.

Iako su dvadeset tri izložene table njegovih „dvodimenzionalnih predstava za decu“ većinom namenjene deci koja su savladala latiničko pismo, pa naknadno kreću u osvajanje i usvajanje ćirilice, one su i te kako zanimljive i deci kod kojih je obrnut slučaj. A budući da se radi o prilozima objavljenim u dečjem časopisu, Mićanović je mogao sebi dozvoliti i da se katkad svojski našali sa čitaocima, mimo strogih pravila nastavnih planova i programa koji vode od slova do glasova, pa od glasova do reči i dalje, do rečenica, pokazavši kako izgleda istinsko dopunsko učenje kroz zabavu.

Navešću nekoliko simpatičnih namernih ekscesa, koji onima uobičajenih interesovanja i sposobnosti ne mogu zasmetati, a natprosečno radoznalim, posebno ljubiteljima šaljivih situacija, bivaju dobrodošli. Na tabli „Krilata azbuka“ dat je za svako slovo azbuke odgovarajući naziv ptice potkrepljen njenim izgledom. Pod slovom H, međutim, nalazi se latinski naziv roda Hesperornis uz izgled te praptice iz doba pozne Krede. Na tabli gde u istu svrhu autor koristi nazive i delove automobila, pod slovom Đ našao se majstor Đuro, stručnjak za održavanje i popravku automobila. Među životinjama, pod slovom Nj, nacrtana je svinja radi ilustracije onoga što imaju i druge životinje – njuške, a životinje predviđene za slova Ć i U su razmenile mesta, kao da one same proveravaju pažnju posmatrača. Na istoj tabli pridodati su i latinski nazivi i dodatne informacije, koje u doba savremenih tehnologija, uz pomoć roditelja, mogu predstavljati novi istraživački izazov.

Usudiću se da, na kraju, ovim lepim povodom, parafraziram velikog proučavaoca i poznavaoca neuropsihologije razvojnog perioda, Svetomira Bojanina. Neophodno je, smatra on, da decu odrasli primoravaju da uče, ali će deca biti uspešna samo ukoliko to i zavole.

Branko Stevanović