Sećanje na Zorana Đerića

26. septembar 2025. u 16.00 časova

Hotel Patria

Zoran Đerić „Eberečke, eberdu: pesme za decu”

U izdanju Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski”, u ediciji „Glasovi”, objavljena je zbirka pesama za decu Zorana Đerića „Eberečke, eberdu: pesme za decu”, koju je priredio Luka Kecman.

Autorka ilustracija je prof. Leonila Jočić (Akademija umjetnosti Univerziteta u Banjoj Luci). „Nakon iznenadne i još uvek neshvatljive smrti pesnika i profesora dr Zorana Đerića, ostao je njegov lični računar u kojem se nalazi malo književno blago. Među tim dragocenostima, pesnik Nenad Šaponja pronašao je rukopis pesama za decu. Većina, koja ga je dobro poznavala, ostala je iznenađena ovim otkrićem. Nikada nismo razgovarali o Zoranovim pevanjima za decu, iako se toliko godina družio sa njima kao direktor Pozorišta mladih u Novom Sadu. Prva pesma datira još iz 2009. godine i očigledno je da su nastajale iz godine u godinu, sve do 2017, kada je poslednja datirana. U njima se čita jedan dečak vragolan, koji se upoznaje, na različite načine, sa ovim svetom, koji sve to beleži, na sebi svojstven način, i tera nas da se i mi zapitamo, da li je svet zaista takav? On se poigrava rečima, pojmovima, onima koje poznaje ali i onima koje je sam izmislio i od njih pravi pesme prskalice! Sve se razleti na hiljade strana poput Zvrka kojeg kad dobro naviješ, vrti se do iznemoglosti. Često je u dijalogu sa odraslima koje zbunjuje svojim pitanjima ili zaključcima, upravo onako kako to čine radoznala i misleća deca. Baš tako smo i odrastali. Imali smo koga da pitamo: babu, dedu, mamu, tatu, neki oblak, travu, kucu, macu, pile i slušali smo kišu u njenim pravilnim ritmovima, od čega smo kasnije stvarali muziku reči. Ta muzika reči u ovim pesmama komponuje nežnu melodiju za dečje uši. Iz ovih pesama se i uči: o jednoj bebi bez zuba, o trubi i tubi, šta nastaje pod jezikom i kako je to kada te zadesi ona, imao-pa nemao, uči se đerićevski... tiho i nenametljivo. Da ne uvredi nekoga. Njegovo pevanje je zgusnuto... dečje. Upravo onako kako su nas učili naši vaspitanici, da rečima bude tesno, a mislima prostrano. Zato kada kratko stihotvori: 'Sada sam zvono. Zvonim kada me potegnu', Đerić nas ostavlja zapitane: da li to progovara dete iz njega, ili odrasla osoba, a oboje imaju identične probleme sa svetom oko sebe. To su vam oni životni periodi kada ste svačiji i ničiji, a zapravo negde duboko povučeni u sebe. A šta je 'Pod jezikom?' Tu filozofsku tajnu odgoneta nam pesnik krajnje ozbiljno, onako kako deca traže da im se objašnjava. On im ne podilazi. Doživljava ih kao sebi ravnima, te zato pesma u sebi sadrži sliku stvaranja reči, govora, koji misao pretvara u materiju. Kako to zvuči čuje se već u narednim pesmama koje predvodi 'Pčela', dodajući i oduzimajući slova i menjajući smisao. Tako se najbolje uči srpski jezik. Uči se i šta je opasno i šta se ne sme činiti. O tome kazuju stihovi pesama 'Požar', 'Nevreme', 'Kiša', 'Stvari'. Jednostavno, tačno i poučno.

Draga deco, vi koji ćete listati i čitati ove stihove, upoznaćete jednog dečaka, Zorana Đerića, koji je sada deo beskrajne vasione i koji tamo negde usmerava sunce da sija ka nama radosno i toplo. On je ispisao svoj vek, tako što je ostavio prostora da neko drugi zauzme njegovo mesto. U najtananijim dubinama njegovog srca smenjivali su se velike svrhe i ideali. Spoznao je istinu: ostvareni se sklanjaju da bi došli novi, da rastu i svetle. Sitne lične želje ljudske se smenjuju i stvaraju životnu oluju, iz koje samo retki izlaze uspravni. Budite i vi takvi. P. S. Na koricama je dečak Zoran Đerić i njegov verni drug Toša.”

Luka Kecman

SMISAO DRAME Zoran Đerić (Biblioteka Sinteze Urednica dr Ruža Perunović Sterijino pozorje, Novi Sad, 2025. ‒ str.202 ‒ ISBN 978-86-85145-98-8)

U ovim je tekstovima sabrano vrlo široko delovanje i sagledavanje pozorišne istorije i teatrologije koju je Zoran Đerić mislio i živeo. Iz svake rečenice izvire naučnik, kritičar, esejista, teoretičar, pesnik, ali i praktičar u pozorištu kojeg je vrlo dobro poznavao i nosio se sa svim problemima koji u njemu postoje. Svaki podatak do kojeg bi došao za njega je bio važan i od toga je pravio pozorišnu istoriju. Ništa ne sme da se preskoči a posebno da se zaboravi, često je govorio. Čitao je pozorište svojim specifičnim poetskim senzibilitetom i prihvatao sve poetike i u svemu tome tražio umetnost, čak i kada je bilo malo dokaza za takvu tvrdnju. Otuda i ovo traganje za smislom u svemu što čini pozorište i pozorišnu umetnost. Posebno kada je dramski tekst u pitanju. Njegovo permanentno sklanjanje iz primarnog fokusa, poigravanje sa njim i zloupotrebljavanje, preoblikovanje u nešto apstraktno, doprinosi da se gubi smisao. Ako ga nema, kako pričati o dramaturgiji, o libretu, o kritici, o pozorištu uopšte. Zato u većini ovih tekstova Đerić postavlja ozbiljna pitanja, polemička, koja bi mogla da podstaknu neku pozorišnu raspravu, koje da gotovo više i nemamo. Naravno, ako nam je stalo do pozorišta. Iz svih ovih razloga ovi tekstovi treba da budu među koricama Đerićeve poslednje knjige iz oblasti teatrologije, jer jedino tako će dobiti pravi smisao.

Dr Luka Kecman

.....

Zoran Đerić (Bačko Dobro Polje 1960 – Novi Sad 2024). Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Pisao je poeziju i eseje, naučne studije iz oblasti književnosti, pozorišta i filma. Prevodio je sa više slovenskih jezika. Objavio je 75 knjiga (autorske, prevodi, antologije), od kojih 14 knjiga poezije i 9 antologija. Poezija mu je prevođena na engleski, francuski, ruski, poljski, rumunski, mađarski, slovački, bugarski, slovenački i makedonski jezik. Dobitnik je više nagrada za književnost i prevodilaštvo.