ИМА ЛИ ЕКОЛОГИЈА СМИСЛА?

Киша пада, трава расте

Сећам се једне еколошке радионице у којој нам је искуснији колега причао како се о проблемима Планете не пише на начин да има превише пластике, да свуда ничу дивље депоније, него на начин да опишеш један појединачан случај, тако да он може да звучи као свачији. Па на пример, иронични Рамбови стихови „Да се питам ја би', посек'о све шуме/ и за украс посадио од трактора гуме!“ нешто су близу томе. Или моја узречица кад ме у продавници питају хоћу ли кесу, одговорим: „Не треба, хвала, узећу једну са дрвета!“

Таква је једна и прича представе „Зелена гора“ Миле Машовић Николић, у режији Бранка Илића (НВО театар младих Црна Гора). У складу са променом времена, таман сам почео да певушим „Киша пада, трава расте…“, кад оно стварно – гора зелени! И под дрветом брат и сеја, хеј!

Не знам да ли је позната дечја песмица стварно инспирисала Милу Машовић Николић, али могу вам рећи да њену драму баш чине једно дрво, брат и сестра, гора зелена. Чини је и извор, мајка, отац, и један бизнисмен. Или бизмисмен, како је то можда и правилније рећи.

Девојчица и дечак долазе на излет на Вучје врело, којим доминира једно старо стабло. Ускоро ту долази и један бизмисмен, чији телефонски разговор прислушкује девојчица и чује планове за изградњу паркинга и хотела, базена, теретана, али право изненађење долази мало касније, кад долази њена мајка да га прода.

Ако је за девојчицу борба са братом који баца амбалажу и не занима га природа, „часови биологије“, била тешка, шта тек онда рећи за борбу са одраслима како би спречила бетонирање још једне оазе од које нам зависи живот. Мајка јој објашњава да не може сама да враћа кредит (тата им је преминуо) и ради два посла како би их извела на пут осамостаљења, али девојчица се не предаје…

Девојчица се зове Горана (одлично је игра Даница Рајковић, а одлиан је и њен колега Лазар Ђурђевић у улогама брата и бизмисмена), и судећи по реакцијама деце у публици, врло им је брзо прирасла срцу. Она и њена борба. Коначно једна животна представа. Ако сам јуче писао о томе да бајке могу да послуже и као иницијација у свет одраслих, може то и ова прича. Рецимо да би то онда била „Црвенгора“.

Има новијих таласа екологије у којима се не фокусира на проблеме из 20. века. Сада су ту нове технологије, а нове технологије доносе и нову незајажљиву жељу за експлоатацијом Планете. Запањујуће звучи податак који каже да једно електрично возило црпи више ресурса од доброг старог трактора на биодизел. Самим тим више и загађује. Ово није прича о технологији, или идеологији, банкама, инвестицијама, деци, осигурањима. Ово је прича о људима. И њиховој природи.

Кореографски стенд-ап о одевању

Рита Гоби је феноменална плесачица. Њени физички атрибути у домену савремене игре већ дуго су познати на сцени суботичких позоришта. Међутим, она сваки пут нађе начина да изненади. Да иведе нешто ново на сцени. Шта је то овај пут спремила? Сценографију чини само костим. Или се бар само тако чини. Њена нога се појављује иза паравана и делује као да је држи у руци. Помера је горе, доле, трза се и грчи, као да је лутка. А то је само почетак.

Чим изађе иза паравана, постаје јасно да је она заиста способна да уводну сцену изведе без специјалних ефеката и помагала. Њени удови, кукови, цело тело, толико су еластични и савитљиви, да у први неколико минута делује као да је од гуме, док се изврће и преврће заједно са јастучићем, глумећи да не може да се пробуди и да се врти по кревету који је у овом случају готово цео ваздушни простор позорнице. Њено лице као да је од гуме. У стању је да помери сваки мишић и направи такве гримасе које су саме за себе цртани филм. Њено лице плеше!

Тема је ипак, анимација. Осим тела, употреба објеката, у овом случају живописних одевних предмета, која слаже један по један уздуж и попреко свога тела. Повремено гледа и на сат, да би дочарала да жури, с друге стране подижући тензију у публици, јер њеном облачењу као да нема краја. Време стварно постаје релативна категорија. Успева да анимира и децу, која навијају који је за шта и како се облачи. Међутим, девојчица са сцене као да ни за шта не мари. Као да су је населили ванземаљци док изводи карафеке сличне Пипи Дугој Чарапи. Чак и личи. Измотавање у њеном случају заиста има праву тежину речи. И онда тај крешендо у финалу.

Таман кад мислиш успела је како тако да се обуче и неће закаснити, појави се још једно оделце. Па стварно је немогуће неуживати. Деца нису издржала, попела су се на сцену и пре краја представе, толико су била привучена магнетизмом којим зрачи Рита Гоби.

Праисторија, други део

Ето, изгледа да има нешто у тај нашој прапостојбини људи, а да није, како кажу нови налази, дуел, па и сарадња између неандерталаца и „напредних“ људи, хомо сапиенса. Мало-мало, па на Фестивалу у Суботици гледамо нешто налик неком древном племену, некој древној врсти. Сећам се прошлих година представа о људима насељеним на залеђеним пределима и „Прадевојчице“ из Зрењанина, а ове године чак у две имамо сличне јунаке. У представи „Копачи злата“ из Немачке, о којој сам писао јуче, а прескочио да поменем „Праљуде“ Јежија Шпонара (Позитивно позориште, Чешка).

Сценографија и дизајн лутака Вендуле Белохове је тежила ка природним материјалима. Камен, кожа као крзно, или бар имитација, дрво, месец као велики бубањ, лутка средње величине коју на оменте води троје глумаца, представљају природно окружење нашег претка, прво ловца сакупљача, проналазача ватре и алата, затим фармера, онако како нам историја то најчешће саопштава.

У школама, ово би била фантастична лекција, која би деци на најлепши могући начин дочарала предмет сналажења у природи и примарних инстиката. У позоришту, чак и кад је оно намењено веома младим узрастима (четири плус), добије се осећај да је прича исувише линеарна и предвидива. Поготово са становишта искуснијег гледаоца, наравно. Чак и клишетизирана, кад је реч о томе да не објашњава откуд Он (да, мушкарац), сам у тим беспућима. Наравно онда да му у једном тренутку зафали баш Она, као да зна шта му треба…

Међутим, слика и прилика онога што личи на нас, довољно је лепо и динамично луткарски приказана, у окружењу позоришта које не смера постављању великих питања. Има и добру дозу хумора, на пример у сусрету одевене женске и мушкарца голаћа, или са биволом који има младунце, па и млека, како би одагнала сваку дозу скептицизма да је наша прича, наших предака, баш таква каква нам се симпатично представља.

Карађоз бачи

Већ ме зезају на Фестивалу како највише волим Јанчија Бачија, Ролингстонса како сам га назвао, који праши самог Ђавола по туру. Кад оно – Карађоз! Такорећи, оригинал, и то у оригиналном позоришту сенки „Ченгиз Осек“ из Турске. Кажем оригиналном због старе технологије произвођења позоришне магије.

Ченгиз Осек је и аутор и редитељ, и извођач у представи „чаробно дрво“. Није било превода, па нисам баш најбоље разумео све, али толико звукова и покрета, прдежа и смеха, одавно нисам чуо, а да ми је било баш слатко. Експозиција, истина, у којој има триста туча, ми је трајала предуго да бих заиста уживао у ономе што је следило. А то је била прича о једном дрвету и невештом Карађозовом уплитању у којекакву клетву, борбу за змијом и ономе што је уследило – претварањем у козу, ако сам добро видео, тешко је рећи и разумео. Вештина је свакако била очигледна, ритам и комика репетитивна, самим тим и непресушна. Карађоз, баш као и Јанчи Бачи, и многи други слични јунаци, по правилу означавају народни дух. Његову вољу и борбу, да савлада све препреке. А кад су оне тешке, онда су и сва средства дозвољена.

Овакво позориште чува дух и успомене и невино и наивно радујем му се, иако су ми Бивис и Батхед много дражи.

Игор Бурић