ИМА ЛИ СВЕТЛА У ПОЗОРИШТУ ЗА ДЕЦУ?

Није злато све што сија

Мрак. Деца вриште од узбуђења. Једно се расплакало. Осмехујем се. Фестивал је почео!

Мало пре тога, док смо гледали представу направљену уз помоћ виртуелне реалности, „Копаче злата“ Позоришта „Цвикау“ из Немачке, нисам се смејао. Много више сам размишљао.

Заснована на тексту Емануела Гајбела, „Копачи злата“ је представа о трочланој дружини из праплемена људи налик нама, која уточиште од сурових околности налази у једном орловом гнезду. На планини одакле пуца диван поглед на плаво море или океан. Баш онако како су нас учили из историје да је погодовало тренуцима у којима људска заједница још увек није била технолошки развијена довољно да сади и гради.

Оно што нам је заједничко, свакако је мали црвић који сваки од њих има у себи, који им у тренуцима осамљености говори шта треба да раде, како би били задовољни. Овај ниво приче је и основа драмског заплета, у оквиру којег дружина заврши не само разједињена, него и мртва, због проналаска злата и похлепе која је завладала између њих. Завадила их.

Ово наравоученије и потку за размишљање има свака бајка. У овој, помало је чудно зашто то није била егзотична храна, или нека драгоцена алатка, како би цела прича деловала логичније. Племенити метали још далеко су од људске економске логике.

Међутим, да коначно кажемо нешто и о слону усред просторије – виртуелној реалности која се представља као луткарски театар. Е, ту се питања множе. Како уопште назвати ову форму? Шта је ту представа – упутство и интеракција са технологијом, чуђење које изазива слика, тон и покрет 360 степени унаоколо, без глумца, такорећи без позоришта, или управо то – начин на који је та ипак позоришна прича реализована унутар новог медија? Отуд мноштво појашњења и разговор са ауторима…

Глумци играју као да су на сцени. Костим са неколико протетичких детаља – глава, стражњи део тела или стомак – надограђује гола људска тела и подсећа да је то театар. Црвићи са луткарима који их воде, иако су сакривени, подразумевају технику анимације лутке и свакако су луткарски. Сценографија је виртуелна, али и са употребом стварних материјала, као што су камен или лишће. Атмосфера коју ствара виртуелна реалност стварно је фантастична и као гледалац ви се буквално увучени у свет који вам се приказује. Вероватно постоји могућност да он буде још надопуњен мрешкањем воде, на пример. Техником рендеровања слике ако се не варам. Добро, можда бих онда више уживао у погледу, него пратио радњу представе.

„Копачи злата“ се играју на сцени. Публика седи раштркана тако да има простора да се креће телима око својих столица. Нема баш потребе да се устаје, али не би ме чудило да убрзо направе и ту могућност. У почетку, док се нисам препустио виртуелној реалности оличеној кроз, наравно, наочаре с врха најновије технолошке револуције, више сам се бавио тиме ко је овде, или шта је представа. У смислу, зашто смо на сцени, а не негде, можда чак и код куће, ушушкани. Да ли нас снимају. Хоће ли нам пустити како изгледа представа од људи који на сцени у позоришту гледају снимак друге представе. И тако даље. Требају ли вам наочаре за моје писање? Кажу да је данас, поготово деци, најтеже читати.

Најезда варвара

Да се вратимо ми на вриштање у мраку. Доста сам „вриштао“ у глави на појаву луткарског позоришта у контексту виртуелне реалности. Представа „Кути“ Позоришта „Триктрек“ из Естоније, представа је путујуће трупе, тако сам их ја доживео, коју чине чланови једне породице. Александар и Серафима, њихов син Лука, одевени су као путујући глумци у време Шекспира, и да није метала и гуме на њиховој „приколици“, чак бих био склон и поверовати у то, јер оно што су извели такође је из те ере.

Замак ручно направљен, са подграђем, занатским продавницама, пекаром, дворском свитом, кројачима и кројачицама… Могао бих да измишљам још шта сам видео, али истина је да целу популацију замка скоро да је немогуће испратити јер је бројна и минијатурна. Замак је пропорција таман таквих да глумци могу да рукују његовим деловима, цирка два метра у основи, метар у висину и можда чак читав метар у дубину. На ту дубину, у једном тренутку се надогради и освајачка војска Кутија, која је заправо и главни драмски замајац. Злослутни Кутији, у црним униформама, прете да угуше идилични живот краљевства, док се против њиховог вође не подигне млади принц. У одлучујућој борби, у улогама противника, надмећу се отац и син, са кореографијом у ритму хеви-метал музике, која је и иначе доминантна током изведбе. Погађате ли ко је победио?!

Да, прича је у великој мери клише и немамо баш унутрашњих оправдања зашто је живот у дворцу идиличан, а племе Кутија зло. Мотивација онда увек може да буде „древни сукоб добра и зла“, поготово ако прихватимо компромис да је време и место радње крај средњег века и да црне чике долазе од неког побуњеног кардинала. У публици је било видно да је неко уживао у занатском умећу, неко у музици, а деца највише у перлицама које су чак и до њих испаљивали катапулти са кула кад је кренула „најезда варвара“.

Сјај и беда дворског живота

Колоквијално говорећи, капирам шта је за децу меџик у краљевима и краљицама, свим тим одорама и дворцима, крунама, сјају и чаролији балова, али свако мало се запитам шта је нама одраслима када и данас некритички потенцирамо ту причу? Представи „Играј се са мном!“ Дечјег позоришта Суботица ћу опростити тај ниво приче, зато што сам схватио, вероватно мало и учитао, да је намера аутора била да представе родитеље као краља и краљицу, свако дете као принца, а не да преузму готове стереотипе из прошлости. Дакле, гледаћу на дело ауторског триа Тамаш Олах, Марта Береш, Андреј Бока, као на критичко.

„Играј се са мном!“ пропитује колико родитељи треба својој деци да граде куле и градове, а колико је драгоцено само време проведено с њима. Додуше, не до краја, јер оно што је за дечје доба важно, није тако и кад се одрасте, па нека деца иако су добила сву љубав овог света не могу да скрпе крај са крајем. А питање је и мотива – да ли родитељи у свој посао беже од породичног времена, односно да ли су деца била њихова аутентична потреба или плод љубави, очекивања, околности…

У представи суботичког позоришта нема баш свих тих питања. Дете су родитељи једноставно добили са неба. Не баш од роде, или како сам чуо у Кини, да достављају храну дроновима. Мајка се разболела и умрла (што је на жалост, релативно чест случај), а тата (краљ) због тога додатно пожелео да направи нешто хвале вредно за свог сина. Дечак је једина лутка у представи, што би такође могло нешто да говори. Андреј Бока се као редитељ показао изузетно, са обзиром на избор средстава, прилично минималан, тајминг, игру глумаца и реквизите у динамичном међуодносу. Сценографкиња, дизајнерка лутака и костимографкиња Сандра Никач естетски је веома лепо, једноставним материјалима и уз употребу покоје играчке, дочарала свет ове савремене бајке.

Драматуршки гледано, све ово претходно речено, украо је шоу двоје мајстора, у извођењу Бјанке Хорват и Чабе Комувеша. На позив од краља да се направи кула која би његовог сина приближила звездама, самим тим и мајци међу њима, Бјанка и Чаба играју мајсторски дуо у најбољој традицији комедије дел арте, или слепстика, који су на филму прославили Станлио и Олио, а у цртаном Лолек и Болек. Ретко виђам двоје глумаца који у партнерској игри знају да остваре тако јединствен доживљај. Он се садржао у изузетно динамичној игри, где без изговореног гласа сваки покрет треба да буде довољно уверљив као да је реалан, а истовремено и тако наглашен да буде театралан, у овом случају комичан.

Свет бајки

Иницијација у свет одраслих. Тако се често назива свет бајки које причамо или смо слушали. Добро је да се нећу још једном враћати на краља и краљицу, али хоћу на старца рибара и златну рибицу.

Познату бајку-поему „Бајка о рибару и рибици“ написао је Александар Сергејевич Пушкин и поред све њене лепоте, језгровитости, никако не могу да се отмем утиску о њеној мизогинији. Малопре сам говорио о некритичком преузимању традиције, па је и ово један пример за то. Покушао сам чак да одгонетнем у којој врсти неурозе би се нашла једна тако стара жена да пожели све што је пожелела ова и схватио да је могуће само једно – од силне самоће и сиромаштва зачињеног најгором од свих пошасти – глади, њој се потпуно помутио смисао за добробит, па је и оног који јој то доноси терала у сигурну, али и властиту пропаст. Или је већ била луда, па је он време радије проводио на мору, пецајући. Таква је бар савремена псеудотеорија о пецарошким викендима.

Заправо, сада увиђам да би била веома сложена анализа једне такве бајке. Препуштам се таласима представе Позоришта лутака Ниш. Драматизацију је, каже програм, радила Нина Павловић. Хм, жена. Женско је и златна рибица. Ваљда. Увек се сетим оног вица о храњењу златне рибице у акваријуму, па ако је појео, онда је мушкарац, ако је појела онда је жена. Игра је сјајна глумица Александра Павловић, која је не само зато што је Златна, најсјајнија тачка ове представе. Већ смо потврдили, још на почетку, да у мраку позорнице није злато све што сија.

Александра Павловић изузетно ритмично водећи прилично једноставну, али веома лепо креирану лутку рибице са једним штапом и једном руком држећи јој тело, убедљиво представља свет воде као свет слободе и испуњења свих жеља. Томе је допринела и сценографија творца лутака, од којих су лепе и реалистично урађене лутке Рибара и његове Старице, Душана Станковића и Драгана Брезе.

Редитељка Вјера Видов се са остатком глумачког ансамбла пре луткарског дела представе и извођења познате поеме потрудила и да контекстуализује ниво приче ком сам замерио, али прилично невешто је испало све то са бродом и женама-морнарима, чији капетан пристаје да уместо ручка причају приче. Чак и физички, односно изведбени мизансцен.

Такође, појављују се и назнаке такозваног метанаратива, односа између глумца и лутке, глумца и реквизите… Да будем јаснији, нема скривања улоге и механизам стварности и фикције се преплиће. За мене, то је похвалан ниво представе. По ко зна који пут, жао ми је само било што се мало улаже у креативни потенцијал луткарског потенцијала наше земље, критичке рефлексије и полемике у вези са улагањима у овај сегмент културе, сведене готово на уради сам ниво целе приче.

Игор Бурић