Измишљање језика

Измишљање језика - Игор Бурић

Где смо оно стали? Сад би ми деца углас одговорила као Јанчију Паприци, али о томе ћемо после.

Ред је на „Седам гавранова“ Браће Грим, у режији Јакуба Максимова, Дјечијег позоришта Републике Српске. Гавран, та гарава птица, у европској традицији углавном је означена као злослутница. Стрвинар је, црна, па је као јасно, мада ја и даље не знам зашто. Не прихватам. Не знам ни зашто је у бајци Браће Грим седморо браће претворено баш у гавранове, али знам да само сестра може да им помогне.

У представи из Републике Српске драматуршки план ове приче није баш најјасније прочишћен, чак делује доста произвољно. Не прати се оригинална верзија, а у програму се спомињу и везе са изворницима из средњеевропских земаља. Резултат је да се не зна тачно захваљујући коме или чему су браћа постали гавранови и шта они тачно представљају. Девојка не сазнаје од родитеља за догађај који их је изменио, него од врачаре, па се тако не види ни да ли је породични систем тема. Можда су то враџбине, сујеверја?

У другој породици коју затиче протагонисткиња, сестра се понаша као злица према свом брату, па је и тај план – женске линије – поремећен. Оно што је универзално јесте пожртвованост девојке да испуни задатак и скине чини, а такође и њена заљубљеност, мада баш у принца и није неки хајлајт интриге и актуелности.

„Седам гавранова“ има квалитетних елемената у виду музике, разноврсности и анимације лутака, решења простора, као и сценографије, иако то, поготово музика, иначе сјајан сегмент дела (композитор Лазар Новков), понекад отвара паралелне токове који постану сами себи сврха. Похвале за колективну игру глумачког ансамбла, поготово једну сцену у којој готово сви преузимају анимацију лутке главне јунакиње.

Рече ми театролошкиња Маријана Прпа Финк како је „Добро дрво“ позната прича, па сам тек после схватио да је то хит Шела Силеврестејна, а гледали смо, једно поред другог у публици 30. међународног фестивала позоришта за децу Суботица, „Причу о љубави једног дрвета“ Чоија Вона, Позоришта Плаy Арее из Јужне Кореје. У динамичној игри, добро припремљеној за изведбу у Србији и интеракцију са публиком, видело се да глумци одлично владају градивом – позориштем за готово најмлађи узраст публике којој треба мноштво аудио и визуелних сензација, ритмичних и веселих покрета, посебно ефектних у сцени са комарцима.

Међутим, тако је некако, у мноштву атракција и брзини извођења, некако нестала сложеност интеракције између дечака и дрвета, што је основна тема дела. Дрво је већ отпочетка деловало скрхано, преполовљено и орезано, и просто нелогично је било качење јабука на једну једину, па још суву грану. То није умањило радост игре „телетабиса“, да их тако назовем због костима различитих, а јарких боја и дечје раздраганости у игри, као ни радост најмлађих припадника у публици.

„Прадевојчица“ Десанке Максимовић, у драматизацији Мине Петрић и режији Соње Петровић, Народног позоришта „Тоша Јовановић“ Зрењанин, прва је за мене апсолутно комплетна и промишљена представа главног дела фестивалског програма. У њој је пажљиво вођено рачуна каква је прича, шта је њена тема, којим средствима је испричана; испуњена је намера аутора, уз активно ангажовано и веома креативно изведбено учешће свих глумаца и оних који су састављали сцену ван матичног позоришта.

- Још у младости сам размишљала како ли су живели први људи, какве ли су око њих биле шуме и воде, каква дивљач, чиме су се занимали... Занимало ме је и како су се деца у то доба играла, на чему су спавала, јесу ли била лепа као и данашња. – речи су којима је Десанка Максимовић описала свој роман и речи су које важе и за зрењанинску представу. Она је толико пуна размишљања, тачније замишљања како би одрастање Гаве, прадевојчице, њено израстање у вођу племена, могло да се прикаже језиком позорнице.

Толико пуно размишљања и замишљања да је за те потребе измаштан читав језик са говорне стране радње, а и луткарски са физичке стране изведбе. Повезивао их је језик музике (Ненад Којић), ритмичне, снажне, попут природе и воље Гаве, њене енергије да превазиђе и сурове околности, губитке, како би укротила дивље коње као симбол победе над ловом и убијањем. Овде је најснажнији асоцијативни план био цртани лик Кирикуа. „Прадевојчица“ је заиста ванредно лепа представа. Те „лоптице“ које на зглобу шаке постају главе, дланови тело, а прсти руке удови, заиста су чаробно деловале у још чаробнијем окружењу нечега што би се могло назвати и микро-макетом поља и планине (сценографија и дизајн лутака Ирине Сомборац). Има само један проблем. Због апстракности радње и свеукупног језика представе, њеног „урођеничког активизма“, бојим се, али усудићу се да кажем да ово уопште није представа за децу и младе.

Ево га сад „Паприка Јанчи и ђавољи језик“ Оливера Силнера и Луткарског позоришта „Харлекин“ из Мађарске. Јанчи бачи био је Мик Џегер Фестивала. Направљен делимично по узору на архетипске ликове луткарске уметности, баш смо слушали о њима ових дана у пратећем делу програма, највише му ипак пристаје баш харлекин из комедије дел арте. Јанчију није раван ни сам ђаво, кад се науми да се извуче из незавидне ситуације, а баш у једну такву је упао зачаран од стране вештице којој је зафалила љута папричица да зачини чаробни напитак. Прави шоу ручних лутака на класичној сцени са засторима направила је трупа из Мађарске, са навијањем деце које се могло мерити децибелима са фудбалског стадиона. После силних перипетија, гомиле сонгова и сцена као из најбољих слепстика, заслужена победа Паприке Јанчија и овације посетилаца.

Представа „Жена-фока“ Луције Свободове, у режији ауторке и Катарине Аулитисове, Позоришта Анима Ацт из Словачке, својеврстан је пандан „Прадевојчици“ из Зрењанина. Људске душе у вези са животињским, овде су доведене путем књиге „Жене које трче са вуковима“ Кларисе Пинколе Естес, односно мита о Инуитима. Све у белом, подсећа на ледено пространство, по некима и пустош, а представа је и даље богата осећањима и атмосфером коју даје једна извођачица и један музичар. Лутке су веома креативно направљене, минијатурне, чак и са елементима марионете, а за анимацију се користе и објекти, углавном платна.

„Жена-фока“ такође има измишљени језик, а помало парадоксално је било то што су публици подељене цедуљице са либретом и речником представе, које се апсолутно нису могле читати у мраку, па отуд и елементарно неразумевање и нејасноћа одакле порив за том врстом псеудоаутентификације. Исто се донекле могло приговорити и „Прадевојчици“, мада је тамо била јасније намера ауторки да језик производи само елементарно звучање, не и значење.

За одјаву данашњег програма, па и мог текста о средишњим представама 30. међународног фестивала позоришта за децу Суботица, публика је гледала „Ноћну песму“ инспирисану суфизмом у делима Халила Џубруна, у режији Јевгенија Ибрагимова, Позоришта Летећа крила из Естоније. Суфизам карактерише мистичка спознаја Бога, љубави, истине, најчешће приказана кроз лик дервиша. Има и њих у представи „Ноћна песма“, у виду малих штапних лутака, у једном тренутку заврте се и у рукама публике. Али, оно што је најкарактеристичније за „Ноћну песму“ је тама. Публика се налази заједно са извођачима на потпуно замраченој сцени, на којој се ту и тамо пробијају зраци светла како би обасјали фрагменте изведбе, на моменте потпуно заснованој на ликовним инсталацијама. Неки чудан мир и медитативна атмосфера су владали у мени, иако су се многи тискали како би што боље видели шта се догађа.