О стварности

Луткарско позориште „Цвикау“

Аутор текста: Емануел Гајбел

Режија: Моника Гербоц

Улоге: Калум МекАскил, Агата Словик, Хана Данишевска

Сценографија: Агниесзка Wиелеwска

Дизајн лутака: Алина Домин, Калум МекАскил

Музика: Даниел Шпинер

Публика од 30 људи улази у позориште „Деже Костолањи“ и седа на сцену на округле хоклице поређане са довољно размака. Представља нам се драматуршкиња пројекта и објашњава о чему је представа коју ћемо гледати. Ради се о поеми Емануела Гајбела „Копачи злата“. На платну се пројектује превод поеме. Три најбоља пријатеља су копала злато, у сваком је прорадио црв сумње, подсвест или демони да превари друго двоје и сво злато задржи за себе. Свако је покушао да насамари остале и на крају су сви настрадали и остали без злата. Дакле поема из 19. века казаје о важности пријатељства изнад материјалне користи и похлепе. Затим нам драматуршкиња објашњава како да користимо ВР наочаре и слушалице. Свако добија своје наочаре и одједном, у стварности седећи на сцени „Деже Костолањи“, у виртуелној реалности се налазимо у немачком, измишљеном позоришту на сцени. Усмеравајући поглед започиње позоришна радња. 3Д звук, снимљен бинауралном техником којом се стиче утисак о звуку који до нас допире са различитих страна и сликом која окружује гледаоца 360 степени око њега створила се виртуелна лутка испред, иза, поред нас. Најупечатљивија је сцена на самом почетку у чамцу када су испред нас два веслача, а иза трећи. Тада гледалац постаје равноправни учесник, јунак представе. Иако и друге позоришне форме, као што је имерзивни театар, пружају могућност да будемо учесници и креатори позоришног чина, ВР наочаре пружају дубљи осећај бивања у радњи.

Након завршетка представе (синхронизовано, публика завршава представу у исто време), скидамо наочаре, трепћемо убрзано (такође скоро синхронизовано), привикавамо се на стварну стварност. Драматуршкиња започиње причу захтевности, лимитима, околностима снимања, шта је ауторски тим желео, како је учио и где је грешио. Препричавају нам искуства других гледалаца, нарочито тинејџера и како реагују на покушај да се кроз савремену форму заинтересују за традиционалну књижевност. Тинејџери као тинедјжери, закључује драматуршкиња, свуда су исти и све им је како год и океј. Остављено је време за питања и коментаре публике. Позоришни чин се ту завршава, аплаузом, као и увек у позоришту и напуштамо зграду позоришта. Искуство коришћења ВР наочара, гледање дигиталних лутки, и представе у виртуелној реалности изузетно је узбудљиво. Моменат у којем у доњем левом углу угледамо три пријатеља како се пењу уз планину и једва се придржавају да не падну толико је напет да гледалац махинално пружа руку испомоћи. У тој сцени уочавају се велике могућности које ауторски тим тек треба да освоји. Виртуелна реалност пружа прилику да гледалац чини изборе. А шта је драма ако не чињење избора? Рецимо, гледалац је у „Копачима злата“ био у чамцу и на литици, али после је наша визура строго посматрачка. Могли смо да останемо четврти пријатељ који би могао да промени ток и крај.

Питање које се могло чути на Фестивалу, да ли је ово позориште или не, за мене је непотребно. Наочаре за виртуелну реалност су медиј, форма и неће уништити позориште као што га ни филм, ни употреба видео технологије није изменила. Не треба се бојати и априори одбацивати. Позориште не може да угрози технолошка направа. Сужени видици већ могу.

Утисци публике након гледања:

„Кул!“ (гледатељка, 16 година)

„Ја толико волим што живим у 21. веку па сам у прилици да ово гледам.“ (гледатељка, 27 година)

„Проблем је што није искоришћен потенцијал ВР наочара.“ (гледалац, 45 година)

„Одушевљена сам нарацијом и употребном говора!“ (гледатељка, 32 године)

Дивна Стојанов