Природа и сенка

Назад...

Текст пред вама обједињује три представе одигране четвртог фестивалског дана – „Зелена гора“, „Чаробно дрво“, и „Мајмуница Симона“. Осим тога што су игране истог дана повезује их садржај о природи, а такође и све три представе припадају театру сенки или користе његове елементе.

Екологија и заштита животне средине неопходна је, али поприлично незахвална тема у театру за децу и младе. С једне стране важно је указати на загађење животне средине и начине на које сваки појединац може да утиче на смањење отпада и очување природе, али са друге стране кривица и одговорност су најмање на појединцу, тј. на једном просечном гледаоцу у публици. Немерљиво је уништење природе које се чини у име капитала и несагледиве су последице капиталистичке идеологије. Укратко, неће бити довољно да се ми одрекнемо пластичних сламчица и да носимо цегер, ако велике компаније рударе и испуштају загађење у воду, земљу и ваздух. Што се тиче театра сенки, традиционални облик ове форме од својих давнина повезује се са тренутком смрти, мртвима, сном, оностраним. Кинеска легенда казује да је настанак позоришта сенки подстакнуо цар Вуди (140- 86. год. п.н.е) када је желео да разговара са својом преминулом женом. Иако се ова анегдота не може прихватити као историјска чињеница, она показују образац: позориште сенки је концептуализовано као уметност која брише границе између оног реално, рационалног, конкретног, опипљивог и онога „са друге стране“, ирационалног, натприродног, метафизичког. Савремени театар сенки не држи се чврсто ове симболике, али у појединима сценама представа на Фестивалу препознају се обриси (или слободно можемо рећи сенке) оваквог размишљања.

 

НВО Театар младих, Црна Гора

Аутор: Мила Машовић Николић

Режија: Бранко Илић

Улоге: Даница Рајковић, Лазар Ђурђевић, Катарина Крек/Маја Шаренац

Сценографија: Вана Прелевић

Дизајн лутака: Ана Крговић

Музика: Иван Маровић

Драмска представа „Зелена гора“ прати причу девојчице Горане који покушавају да сачува део шуме док њена мајка жели да прода земљиште богатом инвеститору како би решила финансијске проблеме које породица има. Едукативност представе често запада у патронизовање публике јер се заснива на изазивању страха (путем видеа гледаоцима се сугерише да ће животи наших потомака изгледати апокалиптично и дистопијски, како неће бити хране и ваздуха). Глумачка игра је брза, сукоб у причи на нивоу Горане и бахатог богаташа је јасан, промена мајке која на крају одлучује да ипак сачува део шуме доводи до поенте о нужности борбе за земљу и потребе да причамо на ове теме и утичемо једни на друге. Видео је послужио да се отелотвори и озвучи мајка природа, да се разигра други просторни план сенкама. Сенке у представи су увек силуете странаца, неко непознат и застрашујућ, прво вук, а касније инвеститор. На платну се пројектује пожар и уништена, а затим и обновљена шума. Ово је уједно и најбоље режирана сцена представе.

Утисци након гледања представе:

„Било ми је супер кад су свирали гусле.“ (гледатељ, 9 година)

„Је л’ се пољубио на крају брат са Милицом на плажи? Он каже на почетку да иде на плажу да се пољуби са њом.“ (гледатељ, 9 година)

„Уплашила сам се кад је био пожар у шуми.“ (гледатељка, 6 година)

„Најбоља реплика ми је била кад Мајка каже кћерци Сачекај, Горана, видиш да нам инвеститор поклања део наше земље.“ (гледатељ, 30 година)

 

Позориште сенки „Ченгиз Озек“, Турска

Аутор, режија, сценографија, дизајн лутака: Ценгиз Озек

Улоге: Ценгиз Озек, Еге Уyаник

Музика: Еге Уyаник

Драма „Чаробно дрво“ заснована је на традиционалном турском луткарском јунаку Карађозу и његовом најбољем пријатељу Хаћивату. Збрка настаје када Хаћиват пошаље свог слугу Мерђана код Карађоз на школовање. Процес не тече по плану па Мерђан баца клетву на Карађоза пред чијом кућом се појављује зачарано зло дрво. Карађоз не чува природу, чупа лишће са дрвета и убија црва који живи у стаблу. Зато бива кажњен и претоврен у магарца. Када учитељ научи своју лекцију о чувању света око себе, поново постаје човек. С обзиром да се у представи говори турски и да није постојао превод, могуће је да написан синопсис незнатно одступа од оног што је аутор и глумац извео на сцени. Глумац Ценгиз Озек показао је невероватну вештину анимирања неколико лутки истовремено и огромни таленат и координацију с обзиром да је изговарао и реплике свих ликова. Ситуације између ликова су се, додуше, понављале што могуће и не би деловало као да представа има лош темпо или да су сцене репетативне да смо разумели језик и контекст, али у овом случају када се наратив разумевао само „читајући“ физичку радњу, долазило је до замора. Учитеља и ученика Карађоза прати звук даира, интрумент који је уз лутку народног хероја још од 18. и 19. века.

Утисци након гледања представе: „Свиђа ми је турски језик.“ (гледатељ, 8 година)

„На почетку ми је било смешно кад је као зујала мува око вазе са цвећем.“ (гледатељка, 7 година)

„Било је мало дугачко, али ми се свидело.“ (гледатељ, 8 година)

 

„Гуштеров осмех“, Шпанија

Аутор и режија: Марли Сантана

Улоге: Марли Сантана, Аве Хернандез

Сценографија и дизајн лутака: Ла Сонриса дел Лагарто

Као и у претходној представи, чини се да је језичка баријера била непремостива. „Мајмуница Симона“ жели да дочека јутро како би видела излазак сунца. Да би издржала будна до зоре, остале животиње забављају је причањем прича. Догађаји и јунаци у шуми просторно су одвојени од простора прича. Слон приповеда о змији, Лав о ветру који је толико дувао да је одувао девојчицин шал. Коришћење сенки као медија омогућава јасне прелазе између реалног света шуме и имагинарног света прича које држе животиње будним. Узбудљиво је како глумица (опчињавајућа на сцени Марли Сантана) не кријући се иза правана, позајмљује глас главној јунакињи Симони. Анимација лутке деловала је насумично, нарочито након поређења са представом „Чаробно дрво“. Кретање животиња било се произвољно и мешали су се планови. Након одигране представе глумице су научиле публику како да направе театар сенки код куће у само четири корака и свако је могао да узме изрезаног мајмуна (или је то ипак била мајмуница) и понесе кући како би покушао сам да рекреира театар сенки. Такав приступ не само да оснажује публику, већ и демистификује процес стварања позоришне уметности. Представа се завршила, али позориштна магија се наставља!

Утисци након гледања представе:

„Чича мича и готово прича.“ (гледатељ, 6 година)

„Нисам ништа разумела.“ (гледатељка, 6 година)

„Ја не говорим шпански, а она је пуно говорила шпански.“ (гледатељка, 6 година)

„Сунце на крају је изгледало као јаје на око.“ (гледатељ, 7 година)

 

Назад...