Зоран Ђерић: Отон Томанић био је важан и значајан за оснивање луткарства у Суботици

У среду, 20. септембра, на 30. Међународном фестивалу позоришта за децу Суботица, одржан је разговор с професором др Зораном Ђерићем, првим добитником новоустановљене фестивалске награде „Отон Томанић“, за театролошко промишљање у домену позоришта за децу и младе. Са овогодишњим лауреатом је у суботичком хотелу Патриа разговарала др Маријана Прпа Финк, руководилац Форума за истраживање позоришне уметности за децу и младе.

Награда „Отон Томанић“ носи име утемељивача луткарског позоришта за децу у Суботици и због тога је веома важна, истакла је др Маријана Прпа Финк у уводном обраћању присутнима. Осврнувши се на његову биографију, навела је да се ради о Чеху који је дошао у Суботицу, где је као члан Соколског друштва започео и утемељио луткарску сцену, након што је о томе учио у Љубљани. Био је и заменик главног инжењера Града Суботице. „Бавио се писањем, сценографијом, израдом лутака, играњем представа, па је самим тим и овај фестивал дубоко ослоњен на рад Отона Томанића“, навела је она. Говорећи о самом лауреату, др Зорану Ђерићу, истакла је да је он аутор шест књига о луткарском позоришту за децу, преко 30 стручних радова и два зборника, оцењујући његов стручни и истраживачки рад као „мисионарски“.

Зоран Ђерић је констатовао да му је посебно драго што је добитник ове награде, те да је историјом луткарства почео да се бави управо у време када је Отон Томанић умро, 1988. године. „Нисам одмах сазнао за њега, али сам касније, проучавајући неке податке везане за наше луткарство, дошао и до његовог имена. Драго ми је да сам могао да видим колико је био важан и значајан за оснивање луткарства у Суботици. Посебно је драгоцено што је писао луткарске комаде, којих је било много. То су комади који су били наменски писани за луткарску сцену. Он је режирао, креирао ликове и анимирао их“, навео је Ђерић.

У својој вишедеценијској истраживачкој и научној каријери, имао је срећу да се упозна и ради са великим бројем значајних актера међународне луткарске сцене, какав је био редитељ, оснивач и професор луткарске академије у Софији, Атанас Илков. „Он је био врло занимљив човек и одличан редитељ. Заиста је било драгоцено то што је радио у Позоришту младих и другим земљама. На неки начин, то су биле једине школе за неке наше луткаре – рад с њим. Док се касније нису едуковали с другим редитељима“.

У свом првом мандату на месту управника и драматурга Позоришта младих, од 1988. до 1993. године, Зоран Ђерић развија љубав према луткарству. „Баш те године када сам дошао, били смо домаћини Сусрета професионалних позоришта лутака Србије. Врло брзо после тога сам обишао и неке последње југословенске луткарске фестивале, између осталих у Шибенику и Бугојну. Био сам на неколико великих фестивала где сам се сусрео с различитим представама, типовима лутака, редитељима, луткарским поетикама“, навео је дугогодишњи селектор програма Међународног фестивала позоришта за децу Суботица.

„Друга велика школа ми је био Хенрик Јурковски. Једном приликом током фестивала у Бањалуци, упознао сам Јурковског, у време када је овде објављена његова књига Метаморфозе лутака у XX веку. Одмах ме је предложио да преведем његову следећу књигу која је требало да изађе овде. Нисам могао да стигнем па је то урадила Бисерка Рајчић, а ја сам превео други том Теорије луткарства, који је изашао пар година касније. Тако сам одмах ушао у ту литературу. Његове историје луткарства и теоријске књиге су биле велика школа за мене“, појаснио је Ђерић.

Међу бројним великанима луткарства и теоријске мисли о позоришту с којима је сарађивао, посебно истиче и Марију Кулунџић која је 1988. објавила књигу Мој живот с лутком. „Упознао сам је док је још била активна, и хтео сам да је доведем у Нови Сад да направимо представу Куку Тодоре, пошто сам био фасциниран том причом коју је она обрадила у својој књизи. Гледао сам ту представу позоришта „Душко Радовић“ 1986. године, и после тога се Амела Вученовић подухватила тог великог посла. Касније сам успео да наговорим Марију да дође, и она је у Позоришту младих режирала једну лепу марионетску представу Лоптица скочица. Било је то врло занимљиво то искуство“.

На крају разговора, Маријана Прпа Финк и Зоран Ђерић дотакли су се питања – како анимирати младе да се баве луткарским позориштем и теоријом, а у светлу чињенице да је у нашој средини објављено веома мало стручне литературе и текстова који се баве овим темама. „Дошли смо на идеју да организујемо радионицу критичара, где бисмо се бавили луткарским позориштем. То нам недостаје. Да пробамо да заинтересујемо младе људе који се баве позориштем, да баце поглед више и на позориште лутака. Да их увучемо кроз критику“, закључио је Ђерић.