Ima li ekologija smisla?

Kiša pada, trava raste

Sećam se jedne ekološke radionice u kojoj nam je iskusniji kolega pričao kako se o problemima Planete ne piše na način da ima previše plastike, da svuda niču divlje deponije, nego na način da opišeš jedan pojedinačan slučaj, tako da on može da zvuči kao svačiji. Pa na primer, ironični Rambovi stihovi „Da se pitam ja bi', posek'o sve šume/ i za ukras posadio od traktora gume!“ nešto su blizu tome. Ili moja uzrečica kad me u prodavnici pitaju hoću li kesu, odgovorim: „Ne treba, hvala, uzeću jednu sa drveta!“

Takva je jedna i priča predstave „Zelena gora“ Mile Mašović Nikolić, u režiji Branka Ilića (NVO teatar mladih Crna Gora). U skladu sa promenom vremena, taman sam počeo da pevušim „Kiša pada, trava raste…“, kad ono stvarno – gora zeleni! I pod drvetom brat i seja, hej!

Ne znam da li je poznata dečja pesmica stvarno inspirisala Milu Mašović Nikolić, ali mogu vam reći da njenu dramu baš čine jedno drvo, brat i sestra, gora zelena. Čini je i izvor, majka, otac, i jedan biznismen. Ili bizmismen, kako je to možda i pravilnije reći.

Devojčica i dečak dolaze na izlet na Vučje vrelo, kojim dominira jedno staro stablo. Uskoro tu dolazi i jedan bizmismen, čiji telefonski razgovor prisluškuje devojčica i čuje planove za izgradnju parkinga i hotela, bazena, teretana, ali pravo iznenađenje dolazi malo kasnije, kad dolazi njena majka da ga proda.

Ako je za devojčicu borba sa bratom koji baca ambalažu i ne zanima ga priroda, „časovi biologije“, bila teška, šta tek onda reći za borbu sa odraslima kako bi sprečila betoniranje još jedne oaze od koje nam zavisi život. Majka joj objašnjava da ne može sama da vraća kredit (tata im je preminuo) i radi dva posla kako bi ih izvela na put osamostaljenja, ali devojčica se ne predaje…

Devojčica se zove Gorana (odlično je igra Danica Rajković, a odlian je i njen kolega Lazar Đurđević u ulogama brata i bizmismena), i sudeći po reakcijama dece u publici, vrlo im je brzo prirasla srcu. Ona i njena borba. Konačno jedna životna predstava. Ako sam juče pisao o tome da bajke mogu da posluže i kao inicijacija u svet odraslih, može to i ova priča. Recimo da bi to onda bila „Crvengora“.

Ima novijih talasa ekologije u kojima se ne fokusira na probleme iz 20. veka. Sada su tu nove tehnologije, a nove tehnologije donose i novu nezajažljivu želju za eksploatacijom Planete. Zapanjujuće zvuči podatak koji kaže da jedno električno vozilo crpi više resursa od dobrog starog traktora na biodizel. Samim tim više i zagađuje. Ovo nije priča o tehnologiji, ili ideologiji, bankama, investicijama, deci, osiguranjima. Ovo je priča o ljudima. I njihovoj prirodi.

Koreografski stend-ap o odevanju

Rita Gobi je fenomenalna plesačica. Njeni fizički atributi u domenu savremene igre već dugo su poznati na sceni subotičkih pozorišta. Međutim, ona svaki put nađe načina da iznenadi. Da ivede nešto novo na sceni. Šta je to ovaj put spremila? Scenografiju čini samo kostim. Ili se bar samo tako čini. Njena noga se pojavljuje iza paravana i deluje kao da je drži u ruci. Pomera je gore, dole, trza se i grči, kao da je lutka. A to je samo početak.

Čim izađe iza paravana, postaje jasno da je ona zaista sposobna da uvodnu scenu izvede bez specijalnih efekata i pomagala. Njeni udovi, kukovi, celo telo, toliko su elastični i savitljivi, da u prvi nekoliko minuta deluje kao da je od gume, dok se izvrće i prevrće zajedno sa jastučićem, glumeći da ne može da se probudi i da se vrti po krevetu koji je u ovom slučaju gotovo ceo vazdušni prostor pozornice. Njeno lice kao da je od gume. U stanju je da pomeri svaki mišić i napravi takve grimase koje su same za sebe crtani film. Njeno lice pleše!

Tema je ipak, animacija. Osim tela, upotreba objekata, u ovom slučaju živopisnih odevnih predmeta, koja slaže jedan po jedan uzduž i popreko svoga tela. Povremeno gleda i na sat, da bi dočarala da žuri, s druge strane podižući tenziju u publici, jer njenom oblačenju kao da nema kraja. Vreme stvarno postaje relativna kategorija. Uspeva da animira i decu, koja navijaju koji je za šta i kako se oblači. Međutim, devojčica sa scene kao da ni za šta ne mari. Kao da su je naselili vanzemaljci dok izvodi karafeke slične Pipi Dugoj Čarapi. Čak i liči. Izmotavanje u njenom slučaju zaista ima pravu težinu reči. I onda taj krešendo u finalu.

Taman kad misliš uspela je kako tako da se obuče i neće zakasniti, pojavi se još jedno odelce. Pa stvarno je nemoguće neuživati. Deca nisu izdržala, popela su se na scenu i pre kraja predstave, toliko su bila privučena magnetizmom kojim zrači Rita Gobi.

Praistorija, drugi deo

Eto, izgleda da ima nešto u taj našoj prapostojbini ljudi, a da nije, kako kažu novi nalazi, duel, pa i saradnja između neandertalaca i „naprednih“ ljudi, homo sapiensa. Malo-malo, pa na Festivalu u Subotici gledamo nešto nalik nekom drevnom plemenu, nekoj drevnoj vrsti. Sećam se prošlih godina predstava o ljudima naseljenim na zaleđenim predelima i „Pradevojčice“ iz Zrenjanina, a ove godine čak u dve imamo slične junake. U predstavi „Kopači zlata“ iz Nemačke, o kojoj sam pisao juče, a preskočio da pomenem „Praljude“ Ježija Šponara (Pozitivno pozorište, Češka).

Scenografija i dizajn lutaka Vendule Belohove je težila ka prirodnim materijalima. Kamen, koža kao krzno, ili bar imitacija, drvo, mesec kao veliki bubanj, lutka srednje veličine koju na omente vodi troje glumaca, predstavljaju prirodno okruženje našeg pretka, prvo lovca sakupljača, pronalazača vatre i alata, zatim farmera, onako kako nam istorija to najčešće saopštava.

U školama, ovo bi bila fantastična lekcija, koja bi deci na najlepši mogući način dočarala predmet snalaženja u prirodi i primarnih instikata. U pozorištu, čak i kad je ono namenjeno veoma mladim uzrastima (četiri plus), dobije se osećaj da je priča isuviše linearna i predvidiva. Pogotovo sa stanovišta iskusnijeg gledaoca, naravno. Čak i klišetizirana, kad je reč o tome da ne objašnjava otkud On (da, muškarac), sam u tim bespućima. Naravno onda da mu u jednom trenutku zafali baš Ona, kao da zna šta mu treba…

Međutim, slika i prilika onoga što liči na nas, dovoljno je lepo i dinamično lutkarski prikazana, u okruženju pozorišta koje ne smera postavljanju velikih pitanja. Ima i dobru dozu humora, na primer u susretu odevene ženske i muškarca golaća, ili sa bivolom koji ima mladunce, pa i mleka, kako bi odagnala svaku dozu skepticizma da je naša priča, naših predaka, baš takva kakva nam se simpatično predstavlja.

Karađoz bači

Već me zezaju na Festivalu kako najviše volim Jančija Bačija, Rolingstonsa kako sam ga nazvao, koji praši samog Đavola po turu. Kad ono – Karađoz! Takoreći, original, i to u originalnom pozorištu senki „Čengiz Osek“ iz Turske. Kažem originalnom zbog stare tehnologije proizvođenja pozorišne magije.

Čengiz Osek je i autor i reditelj, i izvođač u predstavi „čarobno drvo“. Nije bilo prevoda, pa nisam baš najbolje razumeo sve, ali toliko zvukova i pokreta, prdeža i smeha, odavno nisam čuo, a da mi je bilo baš slatko. Ekspozicija, istina, u kojoj ima trista tuča, mi je trajala predugo da bih zaista uživao u onome što je sledilo. A to je bila priča o jednom drvetu i neveštom Karađozovom uplitanju u kojekakvu kletvu, borbu za zmijom i onome što je usledilo – pretvaranjem u kozu, ako sam dobro video, teško je reći i razumeo. Veština je svakako bila očigledna, ritam i komika repetitivna, samim tim i nepresušna. Karađoz, baš kao i Janči Bači, i mnogi drugi slični junaci, po pravilu označavaju narodni duh. Njegovu volju i borbu, da savlada sve prepreke. A kad su one teške, onda su i sva sredstva dozvoljena.

Ovakvo pozorište čuva duh i uspomene i nevino i naivno radujem mu se, iako su mi Bivis i Bathed mnogo draži.

Igor Burić