IMA LI IŠTA LEPŠE OD POZORIŠTA?

Majmunska posla

U sred džungle, na jednom prelepom proplanku, litici sa koje se vidi daleko, daleko, pala je noć. Znamo da su u noći sve krave crne, ali kakvi su lavovi, žirafe, pauci i zmije? "Majmunica Simona" nam priča ovu priču. O jednoj noći i njenoj boji. Predstava je na Festival u Subotici došla iz Španije, a izvodi je Pozorište "Gušterov osmeh". Baš sam zainteresovan zašto ovo pozorište nosi ime ovde poznate telenovele iz devedesetih, ali očigledno je da interes za životinje i njihove pozitivne kvalitete prevlađuje u predstavi iz Španije.

Kombinovanom tehnikom pozorišta senki, projekcijama i žive izvedbe, predstava "Majmunica Simona" je jedna veoma dinamična celina, u kojoj scene koje se gledaju na zastoru dobijaju glas od glumice koja je "skrivena" na proscenijumu. U pojedinim intermecima, ona se i direktno obraća publici, oživljavajući još mnoge elemente priče na način da i gledaoce animira na učešće.

U inače prelepo oblikovanoj sceni, lutkama-senkama i živim kompomenentama, uglavnom glasom i pokretom glumice na sceni, nevolja je samo (i to velika), što ko ne govori španski ništa ne može da razume i prati. Titla niti simultanog prevoda nije bilo, pa se i ugođaj cele predstave znatno nepovoljno odrazio na raspoloženje u publici.

Ne skreći sa staze

Nije Deda Mraze, nego Crvenkapice. Ne skreći sa staze.

U predstavi iz Banjaluke, Crvenkapica ima prolog. Rediteljka Ljudmila Fedorova napravila je da se u jednoj pekari duše, moglo bi se reći, najfinije pecivo sprema pričajući priče. I zaista, mimo sve metaforičnosti, "Crvenkapa" Dječijeg pozorišta Republike Srpske, vrlo je duševna, pa i duhovita predstava u kojoj vođenje lutki, glasovna animacija, pesma, scenografija, glumačka igra, podjednako reprezentuju vrlo umešno pozorišno postignuće, na zadovoljstvo svih uzrasta publike.

S jedne strane tu je nestašluk devojčice, koja uči da traži svoje puteve, a s druge nestašluk bake, koju čak ni poseta vuka ne može da izbaci iz koloseka vedrog duha. Biće da je "lek", koji je sa kiflicama u košaricu Cvrenkape ubacila mama - flašica alkohola, zaista delotvoran (da se našalim malo i ja). Dramaturških sloboda ima mnogo, bez posebnog uobličenja bajke u nešto što bi značenjski bilo snažno aktuelno danas.

Vuk kao vuk, za njegovu glad nema leka. Nema čak ni kamenja, ni bunara, a umesto lovca, na primer, pojavljuju se drvoseče, ne kao eksploatatori šume, nego kao spasioci. Zato je Sara Lustig u "Bajci svoj od šećera", Kazališta Virovitica iz Hrvatske, potpuno preoblikovala svet poznate bajke. Vrlo zgodno je kad se na jednom festivalu daju uporediti dve različite verzije jednog polaznog teksta. Još radikalnijim dramaturškim pristupom Sara Lustig se potrudila da Crvenkapa i Vuk posluže uspostavljanju novih nivoa razlikovanja dobra i zla, najstariju u ženskoj liniji priče ispostavljajući u potpuno drugom i neočekivanijem pravcu kao matoro gunđalo i strogu baba-devojku.

Koliko je to dramatušrki bilo plemenito, upitno je, jer se poneki od prevrata događaju vrlo brzo i postaju predvidivi do kraja, ali sasvim je izvesno da su glumci, posebno Monika Duvnjak i Silvijo Švast, svojim glasovima i tehnikom animiranja uspeli veoma živopisno i dinamično da predstave željeni rezultat rada.

Jezik bajke pomeren je na svakodnevni nivo, iako se tokom Festivala, u radu Foruma za pozorišna istraživanja moglo čuti, kako nije valjan svaki takav postupak, shvaćen kao ustupak. Svoje prste u dramaturgiju umešala je i popularna psihologija ("što zračiš, to i privlačiš"), pa ipak veoma je delovao vredan nivo posmatranja gladi i igranja uloga kao dubljih od onih najčešće prikazivanih, kad je reč o "Crvenkapi".

Moj dom je tamo...

Čudesnu pozorišnu bajku mogla je da vidi publika gledajući predstavu "Ne čekaj me" Vere Rozanove (Pozorište "Sneg na trepavicama", Francuska), proglašenu najboljom od strane žirija. Naglasivši sve saradnike koji su joj pomagli u ostvarenju ovog izuzetno meditativnog audio-vizuelnog dela, autorka je posle izvođenja publici otkrila da je za nju bio veoma značajan baš jedan raniji boravak u Subotici. To je dodatno potaknulo maštu da se priča o tome gde se nalazimo mi dok naši domovi gledaju kroz prozore noći - poetski sročen siže predstave.

Ovaploćeno u konkretnu radnju, viziju života jednog dečaka koji sreće drugog na oniričnom putovanju, Vera Rozanova je predstavila animirajući lutke, upravljajući scenografijom koja se pretvarala od kuće u oblake, od oblaka u podrume i tavane naše psihe. Sve vreme, uspevala je da osim na izvornom francuskom, dijalog predstavi i na srpskom jeziku. Zahvaljujući njenom sugestivnom glasu i dobrom tajmingu za kratke prevode-sažetke, to uopšte nije kvarilo pozorišnu magiju.

Nisam siguran koliko je pojam doma i potraga za osećanjem pripadnosti pripadna uzrastu 6 plus kojem je predstava namenjena, ali siguran sam da je njihov život predstavom bio bogatiji za kontakt sa nečim veoma lepim i dubokim. To se moglo osetiti u sali, gotovo fizičkim čulima.

Igor Burić