IMA LI SVETLA U POZORIŠTU ZA DECU?

Nije zlato sve što sija

Mrak. Deca vrište od uzbuđenja. Jedno se rasplakalo. Osmehujem se. Festival je počeo!

Malo pre toga, dok smo gledali predstavu napravljenu uz pomoć virtuelne realnosti, „Kopače zlata“ Pozorišta „Cvikau“ iz Nemačke, nisam se smejao. Mnogo više sam razmišljao.

Zasnovana na tekstu Emanuela Gajbela, „Kopači zlata“ je predstava o tročlanoj družini iz praplemena ljudi nalik nama, koja utočište od surovih okolnosti nalazi u jednom orlovom gnezdu. Na planini odakle puca divan pogled na plavo more ili okean. Baš onako kako su nas učili iz istorije da je pogodovalo trenucima u kojima ljudska zajednica još uvek nije bila tehnološki razvijena dovoljno da sadi i gradi.

Ono što nam je zajedničko, svakako je mali crvić koji svaki od njih ima u sebi, koji im u trenucima osamljenosti govori šta treba da rade, kako bi bili zadovoljni. Ovaj nivo priče je i osnova dramskog zapleta, u okviru kojeg družina završi ne samo razjedinjena, nego i mrtva, zbog pronalaska zlata i pohlepe koja je zavladala između njih. Zavadila ih.

Ovo naravoučenije i potku za razmišljanje ima svaka bajka. U ovoj, pomalo je čudno zašto to nije bila egzotična hrana, ili neka dragocena alatka, kako bi cela priča delovala logičnije. Plemeniti metali još daleko su od ljudske ekonomske logike.

Međutim, da konačno kažemo nešto i o slonu usred prostorije – virtuelnoj realnosti koja se predstavlja kao lutkarski teatar. E, tu se pitanja množe. Kako uopšte nazvati ovu formu? Šta je tu predstava – uputstvo i interakcija sa tehnologijom, čuđenje koje izaziva slika, ton i pokret 360 stepeni unaokolo, bez glumca, takoreći bez pozorišta, ili upravo to – način na koji je ta ipak pozorišna priča realizovana unutar novog medija? Otud mnoštvo pojašnjenja i razgovor sa autorima…

Glumci igraju kao da su na sceni. Kostim sa nekoliko protetičkih detalja – glava, stražnji deo tela ili stomak – nadograđuje gola ljudska tela i podseća da je to teatar. Crvići sa lutkarima koji ih vode, iako su sakriveni, podrazumevaju tehniku animacije lutke i svakako su lutkarski. Scenografija je virtuelna, ali i sa upotrebom stvarnih materijala, kao što su kamen ili lišće. Atmosfera koju stvara virtuelna realnost stvarno je fantastična i kao gledalac vi se bukvalno uvučeni u svet koji vam se prikazuje. Verovatno postoji mogućnost da on bude još nadopunjen mreškanjem vode, na primer. Tehnikom renderovanja slike ako se ne varam. Dobro, možda bih onda više uživao u pogledu, nego pratio radnju predstave.

„Kopači zlata“ se igraju na sceni. Publika sedi raštrkana tako da ima prostora da se kreće telima oko svojih stolica. Nema baš potrebe da se ustaje, ali ne bi me čudilo da ubrzo naprave i tu mogućnost. U početku, dok se nisam prepustio virtuelnoj realnosti oličenoj kroz, naravno, naočare s vrha najnovije tehnološke revolucije, više sam se bavio time ko je ovde, ili šta je predstava. U smislu, zašto smo na sceni, a ne negde, možda čak i kod kuće, ušuškani. Da li nas snimaju. Hoće li nam pustiti kako izgleda predstava od ljudi koji na sceni u pozorištu gledaju snimak druge predstave. I tako dalje. Trebaju li vam naočare za moje pisanje? Kažu da je danas, pogotovo deci, najteže čitati.

Najezda varvara

Da se vratimo mi na vrištanje u mraku. Dosta sam „vrištao“ u glavi na pojavu lutkarskog pozorišta u kontekstu virtuelne realnosti. Predstava „Kuti“ Pozorišta „Triktrek“ iz Estonije, predstava je putujuće trupe, tako sam ih ja doživeo, koju čine članovi jedne porodice. Aleksandar i Serafima, njihov sin Luka, odeveni su kao putujući glumci u vreme Šekspira, i da nije metala i gume na njihovoj „prikolici“, čak bih bio sklon i poverovati u to, jer ono što su izveli takođe je iz te ere.

Zamak ručno napravljen, sa podgrađem, zanatskim prodavnicama, pekarom, dvorskom svitom, krojačima i krojačicama… Mogao bih da izmišljam još šta sam video, ali istina je da celu populaciju zamka skoro da je nemoguće ispratiti jer je brojna i minijaturna. Zamak je proporcija taman takvih da glumci mogu da rukuju njegovim delovima, cirka dva metra u osnovi, metar u visinu i možda čak čitav metar u dubinu. Na tu dubinu, u jednom trenutku se nadogradi i osvajačka vojska Kutija, koja je zapravo i glavni dramski zamajac. Zloslutni Kutiji, u crnim uniformama, prete da uguše idilični život kraljevstva, dok se protiv njihovog vođe ne podigne mladi princ. U odlučujućoj borbi, u ulogama protivnika, nadmeću se otac i sin, sa koreografijom u ritmu hevi-metal muzike, koja je i inače dominantna tokom izvedbe. Pogađate li ko je pobedio?!

Da, priča je u velikoj meri kliše i nemamo baš unutrašnjih opravdanja zašto je život u dvorcu idiličan, a pleme Kutija zlo. Motivacija onda uvek može da bude „drevni sukob dobra i zla“, pogotovo ako prihvatimo kompromis da je vreme i mesto radnje kraj srednjeg veka i da crne čike dolaze od nekog pobunjenog kardinala. U publici je bilo vidno da je neko uživao u zanatskom umeću, neko u muzici, a deca najviše u perlicama koje su čak i do njih ispaljivali katapulti sa kula kad je krenula „najezda varvara“.

Sjaj i beda dvorskog života

Kolokvijalno govoreći, kapiram šta je za decu medžik u kraljevima i kraljicama, svim tim odorama i dvorcima, krunama, sjaju i čaroliji balova, ali svako malo se zapitam šta je nama odraslima kada i danas nekritički potenciramo tu priču? Predstavi „Igraj se sa mnom!“ Dečjeg pozorišta Subotica ću oprostiti taj nivo priče, zato što sam shvatio, verovatno malo i učitao, da je namera autora bila da predstave roditelje kao kralja i kraljicu, svako dete kao princa, a ne da preuzmu gotove stereotipe iz prošlosti. Dakle, gledaću na delo autorskog tria Tamaš Olah, Marta Bereš, Andrej Boka, kao na kritičko.

„Igraj se sa mnom!“ propituje koliko roditelji treba svojoj deci da grade kule i gradove, a koliko je dragoceno samo vreme provedeno s njima. Doduše, ne do kraja, jer ono što je za dečje doba važno, nije tako i kad se odraste, pa neka deca iako su dobila svu ljubav ovog sveta ne mogu da skrpe kraj sa krajem. A pitanje je i motiva – da li roditelji u svoj posao beže od porodičnog vremena, odnosno da li su deca bila njihova autentična potreba ili plod ljubavi, očekivanja, okolnosti…

U predstavi subotičkog pozorišta nema baš svih tih pitanja. Dete su roditelji jednostavno dobili sa neba. Ne baš od rode, ili kako sam čuo u Kini, da dostavljaju hranu dronovima. Majka se razbolela i umrla (što je na žalost, relativno čest slučaj), a tata (kralj) zbog toga dodatno poželeo da napravi nešto hvale vredno za svog sina. Dečak je jedina lutka u predstavi, što bi takođe moglo nešto da govori. Andrej Boka se kao reditelj pokazao izuzetno, sa obzirom na izbor sredstava, prilično minimalan, tajming, igru glumaca i rekvizite u dinamičnom međuodnosu. Scenografkinja, dizajnerka lutaka i kostimografkinja Sandra Nikač estetski je veoma lepo, jednostavnim materijalima i uz upotrebu pokoje igračke, dočarala svet ove savremene bajke.

Dramaturški gledano, sve ovo prethodno rečeno, ukrao je šou dvoje majstora, u izvođenju Bjanke Horvat i Čabe Komuveša. Na poziv od kralja da se napravi kula koja bi njegovog sina približila zvezdama, samim tim i majci među njima, Bjanka i Čaba igraju majstorski duo u najboljoj tradiciji komedije del arte, ili slepstika, koji su na filmu proslavili Stanlio i Olio, a u crtanom Lolek i Bolek. Retko viđam dvoje glumaca koji u partnerskoj igri znaju da ostvare tako jedinstven doživljaj. On se sadržao u izuzetno dinamičnoj igri, gde bez izgovorenog glasa svaki pokret treba da bude dovoljno uverljiv kao da je realan, a istovremeno i tako naglašen da bude teatralan, u ovom slučaju komičan.

Svet bajki

Inicijacija u svet odraslih. Tako se često naziva svet bajki koje pričamo ili smo slušali. Dobro je da se neću još jednom vraćati na kralja i kraljicu, ali hoću na starca ribara i zlatnu ribicu.

Poznatu bajku-poemu „Bajka o ribaru i ribici“ napisao je Aleksandar Sergejevič Puškin i pored sve njene lepote, jezgrovitosti, nikako ne mogu da se otmem utisku o njenoj mizoginiji. Malopre sam govorio o nekritičkom preuzimanju tradicije, pa je i ovo jedan primer za to. Pokušao sam čak da odgonetnem u kojoj vrsti neuroze bi se našla jedna tako stara žena da poželi sve što je poželela ova i shvatio da je moguće samo jedno – od silne samoće i siromaštva začinjenog najgorom od svih pošasti – gladi, njoj se potpuno pomutio smisao za dobrobit, pa je i onog koji joj to donosi terala u sigurnu, ali i vlastitu propast. Ili je već bila luda, pa je on vreme radije provodio na moru, pecajući. Takva je bar savremena pseudoteorija o pecaroškim vikendima.

Zapravo, sada uviđam da bi bila veoma složena analiza jedne takve bajke. Prepuštam se talasima predstave Pozorišta lutaka Niš. Dramatizaciju je, kaže program, radila Nina Pavlović. Hm, žena. Žensko je i zlatna ribica. Valjda. Uvek se setim onog vica o hranjenju zlatne ribice u akvarijumu, pa ako je pojeo, onda je muškarac, ako je pojela onda je žena. Igra je sjajna glumica Aleksandra Pavlović, koja je ne samo zato što je Zlatna, najsjajnija tačka ove predstave. Već smo potvrdili, još na početku, da u mraku pozornice nije zlato sve što sija.

Aleksandra Pavlović izuzetno ritmično vodeći prilično jednostavnu, ali veoma lepo kreiranu lutku ribice sa jednim štapom i jednom rukom držeći joj telo, ubedljivo predstavlja svet vode kao svet slobode i ispunjenja svih želja. Tome je doprinela i scenografija tvorca lutaka, od kojih su lepe i realistično urađene lutke Ribara i njegove Starice, Dušana Stankovića i Dragana Breze.

Rediteljka Vjera Vidov se sa ostatkom glumačkog ansambla pre lutkarskog dela predstave i izvođenja poznate poeme potrudila i da kontekstualizuje nivo priče kom sam zamerio, ali prilično nevešto je ispalo sve to sa brodom i ženama-mornarima, čiji kapetan pristaje da umesto ručka pričaju priče. Čak i fizički, odnosno izvedbeni mizanscen.

Takođe, pojavljuju se i naznake takozvanog metanarativa, odnosa između glumca i lutke, glumca i rekvizite… Da budem jasniji, nema skrivanja uloge i mehanizam stvarnosti i fikcije se prepliće. Za mene, to je pohvalan nivo predstave. Po ko zna koji put, žao mi je samo bilo što se malo ulaže u kreativni potencijal lutkarskog potencijala naše zemlje, kritičke refleksije i polemike u vezi sa ulaganjima u ovaj segment kulture, svedene gotovo na uradi sam nivo cele priče.