Koje tekstove postavaljmo u pozorištu i kakav svet želimo

Pozorište lutaka Niš

Autor: po motivima bajke A. S. Puškina Dramatizacija; Nina Pavlović

Režija: Vjera Vidov

Uloge: Slobodan Miljković, Svetlana Mihajlović, Aleksandra Pavlović, Tatjana Milenković, Nataša Ristić

Scenografija i dizajn lutaka: Dušan Stanković,

Dragana Breza Muzika: Zoran Bulatović

U pozorištu za decu nije retkost da se patrihjarhalne matrice perpetuiraju uvijene i sakrivene iza klasičnih dela književnosti. Pod izgovorom da pričamo bajke i dela koje pripadaju književnom kanonu za decu i odrasle, živim se održava oganj mizoginije i patrijarhata. Tako u predstavi „Bajka o ribaru i ribici“ po motivima Puškinove bajke Pozorište lutaka Niš najmlađoj publici prikazuje svet u kojem žena pere svom mužu noge, on joj govori da ide u kuhinju da sprema ručak, bez kritike ili odnosa prema tome šta junak govori.

Predstava započinje ženskom posadom na brodu. Jednoj ispadne ručak koji je pravila i pošto će posada i kapetan ostati gladni, žena započinje priču o ribaru i ribici. Ovo neodoljivo podseća na Šeherezadu koja priča priču da bi sačuvala svoj život. Dakle, posada priča priču, ali se čini kao da je govorna radnja naratorki iz nepoznatog razloga da se prisećaju i nagađaju tekst. Dramatizacija se na dalje pridržava originalne bajke, a sudbinu posade na brodu nikada ne saznamo. Lutke se u predstavi koriste za priču u priči kako bi se dva narativna toka odvojila. Nejasno je zašto glumci koriste lutke, a ona najčešće samo stoje umrtvljena pored njih dok oni govore tekst i gledaju ka publici.

Kakvi tekstovi se postavljaju u pozorištu, na koji način se pristupa temi predstave odraz je sveta koji želimo da izgradimo. Ni jedna devojčica i ni jedan dečak ne bi trebalo da stvara svet u kojem je norma i normalno da žena mužu pere noge ili da je ženino mesto u kuhinji. Klasika je tu da iz nje učimo, ali ni jedno delo i autori nisu nedodirljivi da u procesu dramatizacije ili adaptacije ne mogu da se prilagode. Učimo devojčice i dečake da jednako vrede, bez obzira na svoj pol i rod. Naučimo dečake da svrha žena na ovom svetu nije da njima kuvaju ručak. Vaspitavajmo decu za bolji i ravnopravniji svet.

Naučimo pozorišne autore da se svet van institucionalnih pozorišta menja i da žene svojim znanjem zauzimaju prostore van kuhinje i zaduženja osim kuvanja. Nemojte posle da kažete da vas feministkinje nisu obavestile.

Utisci publike nakon gledanja predstave:

„Više volim pozorište od vrtića.“ (gledateljka, 3 godine)

„Bilo mi je dosadno.“ (gledalac, 7 godina)

„Bilo je dobro.“ (gledalac, 8 godina)

„Jako je mračno. Neka upale svetlo.“ (gledateljka, 7 godina)

Divna Stojanov