O stvarnosti

Lutkarsko pozorište „Cvikau“

Autor teksta: Emanuel Gajbel

Režija: Monika Gerboc

Uloge: Kalum MekAskil, Agata Slovik, Hana Daniševska

Scenografija: Agnieszka Wielewska

Dizajn lutaka: Alina Domin, Kalum MekAskil

Muzika: Daniel Špiner

Publika od 30 ljudi ulazi u pozorište „Deže Kostolanji“ i seda na scenu na okrugle hoklice poređane sa dovoljno razmaka. Predstavlja nam se dramaturškinja projekta i objašnjava o čemu je predstava koju ćemo gledati. Radi se o poemi Emanuela Gajbela „Kopači zlata“. Na platnu se projektuje prevod poeme. Tri najbolja prijatelja su kopala zlato, u svakom je proradio crv sumnje, podsvest ili demoni da prevari drugo dvoje i svo zlato zadrži za sebe. Svako je pokušao da nasamari ostale i na kraju su svi nastradali i ostali bez zlata. Dakle poema iz 19. veka kazaje o važnosti prijateljstva iznad materijalne koristi i pohlepe. Zatim nam dramaturškinja objašnjava kako da koristimo VR naočare i slušalice. Svako dobija svoje naočare i odjednom, u stvarnosti sedeći na sceni „Deže Kostolanji“, u virtuelnoj realnosti se nalazimo u nemačkom, izmišljenom pozorištu na sceni. Usmeravajući pogled započinje pozorišna radnja. 3D zvuk, snimljen binauralnom tehnikom kojom se stiče utisak o zvuku koji do nas dopire sa različitih strana i slikom koja okružuje gledaoca 360 stepeni oko njega stvorila se virtuelna lutka ispred, iza, pored nas. Najupečatljivija je scena na samom početku u čamcu kada su ispred nas dva veslača, a iza treći. Tada gledalac postaje ravnopravni učesnik, junak predstave. Iako i druge pozorišne forme, kao što je imerzivni teatar, pružaju mogućnost da budemo učesnici i kreatori pozorišnog čina, VR naočare pružaju dublji osećaj bivanja u radnji.

Nakon završetka predstave (sinhronizovano, publika završava predstavu u isto vreme), skidamo naočare, trepćemo ubrzano (takođe skoro sinhronizovano), privikavamo se na stvarnu stvarnost. Dramaturškinja započinje priču zahtevnosti, limitima, okolnostima snimanja, šta je autorski tim želeo, kako je učio i gde je grešio. Prepričavaju nam iskustva drugih gledalaca, naročito tinejdžera i kako reaguju na pokušaj da se kroz savremenu formu zainteresuju za tradicionalnu književnost. Tinejdžeri kao tinedjžeri, zaključuje dramaturškinja, svuda su isti i sve im je kako god i okej. Ostavljeno je vreme za pitanja i komentare publike. Pozorišni čin se tu završava, aplauzom, kao i uvek u pozorištu i napuštamo zgradu pozorišta. Iskustvo korišćenja VR naočara, gledanje digitalnih lutki, i predstave u virtuelnoj realnosti izuzetno je uzbudljivo. Momenat u kojem u donjem levom uglu ugledamo tri prijatelja kako se penju uz planinu i jedva se pridržavaju da ne padnu toliko je napet da gledalac mahinalno pruža ruku ispomoći. U toj sceni uočavaju se velike mogućnosti koje autorski tim tek treba da osvoji. Virtuelna realnost pruža priliku da gledalac čini izbore. A šta je drama ako ne činjenje izbora? Recimo, gledalac je u „Kopačima zlata“ bio u čamcu i na litici, ali posle je naša vizura strogo posmatračka. Mogli smo da ostanemo četvrti prijatelj koji bi mogao da promeni tok i kraj.

Pitanje koje se moglo čuti na Festivalu, da li je ovo pozorište ili ne, za mene je nepotrebno. Naočare za virtuelnu realnost su medij, forma i neće uništiti pozorište kao što ga ni film, ni upotreba video tehnologije nije izmenila. Ne treba se bojati i apriori odbacivati. Pozorište ne može da ugrozi tehnološka naprava. Suženi vidici već mogu.

Utisci publike nakon gledanja:

„Kul!“ (gledateljka, 16 godina)

„Ja toliko volim što živim u 21. veku pa sam u prilici da ovo gledam.“ (gledateljka, 27 godina)

„Problem je što nije iskorišćen potencijal VR naočara.“ (gledalac, 45 godina)

„Oduševljena sam naracijom i upotrebnom govora!“ (gledateljka, 32 godine)

Divna Stojanov