Od lutke do senke

Od lutke do senke

Divna Stojanov

Paprika Janči i đavolji jezik tradicionalna je lutkarska predstava pozorišta Herlekin iz Mađarske – visok paravan, lutke koje su navučene na ruke animatora, songovi koji iskazuju emotivno stanje junaka, tekst baziran na narodnoj legendi. Pošto priča govori o narodnom heroju Jančiju sa kapicom u obliku ljute paprike i pošto nas u priču uvodi veštica koja pravi napitak od paprike, reditelj Oliver Šilner domišljato spaja dve nacije poznate po ljutoj paprici. U scenografskom i estetskom smislu, čitavoj priči unet je meksički prizvuk i vizuelne asocijacije na rad Fride Kalo. Lica veštice i njenih pomagača ptica koloritno i tehnički podsećaju na Fridine slike. Paprika Janči, prevazilazeći različite prepreke, stiže do habanero paprike u stereotipičnom meksičkom pejzažu (pustinja sa karakterističnim kaktusom i Meksikancem koji svira gitaru). Iako je publika sve vreme navijala za Jančija, uznemirujući je prizor Jančija, dakle lutke sa mađarskim nacionalnim obeležjima, koji tuče potpuno crnu lutku, Đavola dok deca navijaju. Sem što je predstavom u velikoj meri promovisalo nasilje kao rešenje sukoba, scena sa Đavolom može da ima rasističke konotacije iako verujem da to nije bila namera reditelja već nespretan splet okolnosti. Ovo ne znači da bi tradicionalne priče koje se pričaju deci već vekovima trebalo menjati iz korena, one imaju određene vrednosti koje prenose, već bi možda trebalo razmisliti o suptilnijim rediteljskim rešenjima. Takođe, lutke su često bile ugušene količinom govora i predstava je generalano preopterećena tekstom. Pišući ovaj tekst nakon odgledanih svih predstava, mora se ipak napomenuti da je Paprika Janči i đavolji jezik predstava na kojoj su deca najviše reagovala u smislu navijala, sugerirala Jančiju kako da dođe do paprike, ritmično igrala uz muziku i radovala se njegovoj pobedi.

Sledeća na programu festivala je bila predstava Žena-foka autorke, rediteljke i izvođačice Lucia Svobodove pozorišta Anima-Act iz Slovačke. Zahvaljujući papiriću sa sinopsisom dobijenim pre početka izvođenja bilo je moguće koliko-toliko ispratiti radnju. Priča je zasnovana na mitu inuitskih naroda o bliskoj vezi između ljudi i foka. Moreplovac se zaljubljuje u ženu-foku koja mora da odbaci deo svog identiteta da bi bila sa čovekom. Kasnije shvata da njena žrtva prevelika cena koju je morala da plati i vraća se svojim korenima. Dakle, Mala sirena, ali ako biste je gledali unazad. Gubitak osećaja dosade gledalac je verovatno jedino mogao da ima ukoliko je prestao da traga za smislom onoga što gleda i pokušava da protumači izmišljeni jezik kojim glumica govori. Ako gledalac posmatra predstavu bez traženja logike i kauzalnih veza, u ovom slučaju, doći će do uživanja u muzici i zvučnih efekata koja se izvodi na sceni. (Denisa Uherova, Lucia Svobodova).

Poslednja predstava četvrtog dana festivala bila je Noćna pesma teatra Leteća krava iz Estonije reditelja Jevgenija Ibragimova. Ovo je imerzivni performans u kojem publika hoda od punkta do punkta na sceni u potpunom mraku, a glumci osvetljavaju figurice. Čarobna je igra senki koju su uspevali da proizvedu. Problematična je teza od koje polazi prestava „svet ne treba menjati jer je on već lep, nego mi kao pojedinci treba da se promenimo“. Ovo možda i važi za određene aspekte života, ali na makro planu je potpuna pasivizacija pojedinca i društva.

Velika vrednost ovog festivala je prikazivanje potpuno različitih pristupa pozorištu, preispitivanje šta je uopšte pozorišni čin i koji su potrebni elementi da bi se nešto nazvalo pozorištem, prilika da se gledaju predstave iz različitih krajeva sveta. Najmlađa publika je samo četvrtog dana festivala imala priliku da uoči da predstava može da bude neverbalna, da nauči šta je teatar senki, da u pozorištu čak ne mora ni da se sedi, da predstava nastaje od starih legendi i od savremenog teksta, da različiti narodi imaju različite tradicije, koja sve može biti funkcija muzike i zvuka u teatru... Ta vrsta neposredne edukacije, moguće, najveća je vrednost Festivala.