Priroda i senka

Nazad...

Tekst pred vama objedinjuje tri predstave odigrane četvrtog festivalskog dana – „Zelena gora“, „Čarobno drvo“, i „Majmunica Simona“. Osim toga što su igrane istog dana povezuje ih sadržaj o prirodi, a takođe i sve tri predstave pripadaju teatru senki ili koriste njegove elemente.

Ekologija i zaštita životne sredine neophodna je, ali poprilično nezahvalna tema u teatru za decu i mlade. S jedne strane važno je ukazati na zagađenje životne sredine i načine na koje svaki pojedinac može da utiče na smanjenje otpada i očuvanje prirode, ali sa druge strane krivica i odgovornost su najmanje na pojedincu, tj. na jednom prosečnom gledaocu u publici. Nemerljivo je uništenje prirode koje se čini u ime kapitala i nesagledive su posledice kapitalističke ideologije. Ukratko, neće biti dovoljno da se mi odreknemo plastičnih slamčica i da nosimo ceger, ako velike kompanije rudare i ispuštaju zagađenje u vodu, zemlju i vazduh. Što se tiče teatra senki, tradicionalni oblik ove forme od svojih davnina povezuje se sa trenutkom smrti, mrtvima, snom, onostranim. Kineska legenda kazuje da je nastanak pozorišta senki podstaknuo car Vudi (140- 86. god. p.n.e) kada je želeo da razgovara sa svojom preminulom ženom. Iako se ova anegdota ne može prihvatiti kao istorijska činjenica, ona pokazuju obrazac: pozorište senki je konceptualizovano kao umetnost koja briše granice između onog realno, racionalnog, konkretnog, opipljivog i onoga „sa druge strane“, iracionalnog, natprirodnog, metafizičkog. Savremeni teatar senki ne drži se čvrsto ove simbolike, ali u pojedinima scenama predstava na Festivalu prepoznaju se obrisi (ili slobodno možemo reći senke) ovakvog razmišljanja.

NVO Teatar mladih, Crna Gora

Autor: Mila Mašović Nikolić

Režija: Branko Ilić

Uloge: Danica Rajković, Lazar Đurđević, Katarina Krek/Maja Šarenac

Scenografija: Vana Prelević

Dizajn lutaka: Ana Krgović

Muzika: Ivan Marović

Dramska predstava „Zelena gora“ prati priču devojčice Gorane koji pokušavaju da sačuva deo šume dok njena majka želi da proda zemljište bogatom investitoru kako bi rešila finansijske probleme koje porodica ima. Edukativnost predstave često zapada u patronizovanje publike jer se zasniva na izazivanju straha (putem videa gledaocima se sugeriše da će životi naših potomaka izgledati apokaliptično i distopijski, kako neće biti hrane i vazduha). Glumačka igra je brza, sukob u priči na nivou Gorane i bahatog bogataša je jasan, promena majke koja na kraju odlučuje da ipak sačuva deo šume dovodi do poente o nužnosti borbe za zemlju i potrebe da pričamo na ove teme i utičemo jedni na druge. Video je poslužio da se otelotvori i ozvuči majka priroda, da se razigra drugi prostorni plan senkama. Senke u predstavi su uvek siluete stranaca, neko nepoznat i zastrašujuć, prvo vuk, a kasnije investitor. Na platnu se projektuje požar i uništena, a zatim i obnovljena šuma. Ovo je ujedno i najbolje režirana scena predstave.

Utisci nakon gledanja predstave:

„Bilo mi je super kad su svirali gusle.“ (gledatelj, 9 godina)

„Je l’ se poljubio na kraju brat sa Milicom na plaži? On kaže na početku da ide na plažu da se poljubi sa njom.“ (gledatelj, 9 godina)

„Uplašila sam se kad je bio požar u šumi.“ (gledateljka, 6 godina)

„Najbolja replika mi je bila kad Majka kaže kćerci Sačekaj, Gorana, vidiš da nam investitor poklanja deo naše zemlje.“ (gledatelj, 30 godina)

Pozorište senki „Čengiz Ozek“, Turska

Autor, režija, scenografija, dizajn lutaka: Cengiz Ozek

Uloge: Cengiz Ozek, Ege Uyanik

Muzika: Ege Uyanik

Drama „Čarobno drvo“ zasnovana je na tradicionalnom turskom lutkarskom junaku Karađozu i njegovom najboljem prijatelju Haćivatu. Zbrka nastaje kada Haćivat pošalje svog slugu Merđana kod Karađoz na školovanje. Proces ne teče po planu pa Merđan baca kletvu na Karađoza pred čijom kućom se pojavljuje začarano zlo drvo. Karađoz ne čuva prirodu, čupa lišće sa drveta i ubija crva koji živi u stablu. Zato biva kažnjen i pretovren u magarca. Kada učitelj nauči svoju lekciju o čuvanju sveta oko sebe, ponovo postaje čovek. S obzirom da se u predstavi govori turski i da nije postojao prevod, moguće je da napisan sinopsis neznatno odstupa od onog što je autor i glumac izveo na sceni. Glumac Cengiz Ozek pokazao je neverovatnu veštinu animiranja nekoliko lutki istovremeno i ogromni talenat i koordinaciju s obzirom da je izgovarao i replike svih likova. Situacije između likova su se, doduše, ponavljale što moguće i ne bi delovalo kao da predstava ima loš tempo ili da su scene repetativne da smo razumeli jezik i kontekst, ali u ovom slučaju kada se narativ razumevao samo „čitajući“ fizičku radnju, dolazilo je do zamora. Učitelja i učenika Karađoza prati zvuk daira, intrument koji je uz lutku narodnog heroja još od 18. i 19. veka.

Utisci nakon gledanja predstave: „Sviđa mi je turski jezik.“ (gledatelj, 8 godina)

„Na početku mi je bilo smešno kad je kao zujala muva oko vaze sa cvećem.“ (gledateljka, 7 godina)

„Bilo je malo dugačko, ali mi se svidelo.“ (gledatelj, 8 godina)

„Gušterov osmeh“, Španija

Autor i režija: Marli Santana

Uloge: Marli Santana, Ave Hernandez

Scenografija i dizajn lutaka: La Sonrisa del Lagarto

Kao i u prethodnoj predstavi, čini se da je jezička barijera bila nepremostiva. „Majmunica Simona“ želi da dočeka jutro kako bi videla izlazak sunca. Da bi izdržala budna do zore, ostale životinje zabavljaju je pričanjem priča. Događaji i junaci u šumi prostorno su odvojeni od prostora priča. Slon pripoveda o zmiji, Lav o vetru koji je toliko duvao da je oduvao devojčicin šal. Korišćenje senki kao medija omogućava jasne prelaze između realnog sveta šume i imaginarnog sveta priča koje drže životinje budnim. Uzbudljivo je kako glumica (opčinjavajuća na sceni Marli Santana) ne krijući se iza pravana, pozajmljuje glas glavnoj junakinji Simoni. Animacija lutke delovala je nasumično, naročito nakon poređenja sa predstavom „Čarobno drvo“. Kretanje životinja bilo se proizvoljno i mešali su se planovi. Nakon odigrane predstave glumice su naučile publiku kako da naprave teatar senki kod kuće u samo četiri koraka i svako je mogao da uzme izrezanog majmuna (ili je to ipak bila majmunica) i ponese kući kako bi pokušao sam da rekreira teatar senki. Takav pristup ne samo da osnažuje publiku, već i demistifikuje proces stvaranja pozorišne umetnosti. Predstava se završila, ali pozorištna magija se nastavlja!

Utisci nakon gledanja predstave:

„Čiča miča i gotovo priča.“ (gledatelj, 6 godina)

„Nisam ništa razumela.“ (gledateljka, 6 godina)

„Ja ne govorim španski, a ona je puno govorila španski.“ (gledateljka, 6 godina)

„Sunce na kraju je izgledalo kao jaje na oko.“ (gledatelj, 7 godina)

Divna Stojanov

Nazad...