U pozorištu i na pruzi

U pozorištu i na pruzi

Igor Burić

Kada sam video da će Dečje pozorište Instituta za blagostanje Kine izvesti „Umetnost ratovanja“, bio sam dvojako uzbuđen. Prvo zato što je Sun Cu ili „Umetnost ratovanja“ nezaobilazna literatura bilo da je reč o nekome koga zanima istočnjačka filozofija, ili je naprosto reč o nekoj od mnogobrojnih referenci u zapadnjačkoj pop-kulturi. Drugo, zato što Kinezi imaju Institut za blagostanje.

Uvod u predstavu nije ni slutio da ću doživeti i treće, više iznenađenje, nego uzbuđenje. Prazna scena, kolektivna igra glumačkog ansambla upućivala je na jednostavnu, ali fokusiranu koreografiju iz koje su počele da izranjaju figure, tj. likovi zeca i kornjače. Tačnije, Zečice i Kornjače. Ova polarizacija kao igra polova do kraja će se kao i sve drugo u ovoj predstavi pokazati da ima ne baš tako jednostavne – jednoznačne reperkusije.

- Pa, ovo je Ezopova basna, a ne Sun Cuova filozofija ratovanja, odnosno života! - zazvučao sam u sebi razočarano, zabavljajući se jeftinim dosetkama kako je i ovo kao roba iz kineskog tržnog centra, svetluca, a ne radi. Međutim, malo po malo, gledajući kako Kornjača svaki put pre nego što počne trku postane svesna svoje okoline, što je rediteljski sprovedeno svojevrsnim stop-kadrom, zatim uočavajući kako se likovi, kao i njihov odnos, postepeno menjaju, uočavajući to kako je pažljivo izabrano učešće ostalih glumaca u delovima kada oni animiraju rekvizite kao okruženje, scenografiju, osetio sam se uvučenim duboko u predstavu. I nisu to bili samo slatki repić zečice, ili pufnice na ručicama-šapicama, koje je glumica znala slatko da gladi. Nije to bio ni trenutak kada su joj uši pale na pola, zbog čega se jako rastužila.

Lik Kornjače poput nekog dečaka-nindže, takođe je bio dopadljiv i svaki njegov potez bio je jasno, svrhovito definisan. Ali, nije ni to promenilo moje raspoloženje. U sredini komada, kada trka postane jedan beskrajni slou-moušon (usporeni film), počne da se pomalja značenje kako je ta trka besmislena, a Zečica i Kornjača postaju upućeno jedno na drugo potpuno drugačije, ne individualistički i kompetitivno. Na kraju, kad se Zečica povredi, Kornjača je ponese na leđima i tako se finalnom dramaturškom intervencijom poznata priča i okonča znatno drugačije od Ezopove. Ono što usledi je povratak na kolektivnu koreografiju i ponovo emanacija istočnjačke mudrosti, da svi likovi izranjaju i vraćaju se u funkciju zajednice. Bio sam zadivljen.

Mali dodatak ovoj refleksiji je preporuka i za „predstavu“ koju Subotičani ovih dana mogu da posmatraju u centru, sa pešačkog mosta iznad pruge. Kinezi danonoćno postavljaju šine. Ogromno poštovanje osećam prema ljudima koji su prešli tako dalek put i tako vredno rade, potpuno fascinantno zaintrigiran time kakve im se slike prikazuju svaku noć pred spavanje, kakvi su to zvuci, mirisi, a da nisu šljunka i masti za metalne zglavke.

Žoze Žil, Sofija Vinagre i Nataša Pereira, portugalski marionetisti „S. A. Marionetas – Teatro e Bonecos“, izveli su nam šmekersku predstavu „ETC…“, u prevodu „I tako dalje…“. Ona nedvosmisleno nosi poruku, ne u didaktičkom smislu nego interpretativno, da život i nema neki zaokruženi tok, već više predstavlja jedno otvoreno polje. Polje za igru u ovom slučaju: mačke same sa sobom, dečaka i devojčice, dečaka i lopte, mačke i lopte… Niz uglavnom solo i duo scena publici Subotice je ponudio veliku veštinu i lakoću vođenja lutaka, šarmantne i dinamične, duhovite scene iz kuće i sa igrališta, ispred jedne zgrade, na primer.

Ponovo se dogodilo da su lutkari nakon predstave pozvali publiku da se upozna sa lutkama bolje. Ja sam iskoristio priliku i naučio od koleginice Senke Petrović da su Portugalci vodili stone lutke. Zaista bude još lepše kad ih vidiš tako „beživotne“, naizgled, a u stvari, pune čarolije. Dirnulo me pre par dana kad je Amela Vučenović rekla kako je tužno kad im glumac ode za drugim poslom, govoreći na promociji festivalskih nagrada, kao laureatkinja „Malog princa“.

„Zmaj i princeze“ predstava je Lutkarskog kazališta Mostar, iz Bosne i Hercegovine. Siguran sam da autor i reditelj Kirjakos Argiropulos nije mislio ništa loše kada jednu od četiri princeze zmaj pojede zato što je razmažena, da bi glumci upitali da li nam je žao, a iz publike se začulo: „Neee!“ Samo nisam siguran da li je uopšte mislio, mada sam mu zahvalan što je naterao mene da razmišljam o tome koliko su te i takve priče u kontekstu današnjice savremene, a koliko anahrone. Da razmišljam(o) o tome, o čemu je bilo reči i na Formu za istraživanje u sklopu Festivala, o odgovornosti i učešću dece u deljenju priča koje imaju svoje značenje, pa i posledice.

Elem, predstava „Zmaj i princeze“ ima izvođače koji neposredno i direktno, sa dosta takta izvode svoj deo priče – posao naratora i animatora nekolicine lutaka koje predstavljaju četiri princeze, jednog princa, jednog psa i zmaja (sa tri glave). Repeticija je legitimna stilska figura i često se susreće, pogotovo u umetnosti za decu, čime se pravi ritam, graduira punoća doživljaja, lakše memoriše, a ima i druge funkcije. Ponavljanje u predstavi „Zmaj i princeze“, govoreći dramaturški, iako se u svakoj novoj epizodi ponešto menja i skraćuje, već posle druge priče sluti da neće držati pažnju do poslednje. Do tada se čak i moja pažnja pokidala u komadiće, pa kad su se zmaju koji je do tada imao samo jednu glavu počele da pojavljuju i druge, nisam više mogao ništa da povežem, osim toga što sam već naveo. Plus da mi je žao segmenata u izvedbi koji su bili skroz okej, poput izvođača, muzike i princeze koja roni suze.

I za kraj, „Petar i vuk“ Sergeja Prokofjeva, u režiji Julijana Bulancee i scenografiji Mihaija Valua. Nešto što nismo videli do sad na ovogodišnjem Festivalu. Evoluirano pozorište senki, kako sam ja to nazvao. Vrlo zanimljiv metod animacije putem igre svetla i senki, likova nacrtanih i obojenih na providnom plastificiranom „papiru“, koje na belom platnu izgledaju kao pravi mali, pa još i živi, crtani film. Veoma efektna tehnika koju su u Pozorištu „Baja Mare“ očigledno veoma vredno razvijali.

Glumci preuzimaju i uloge naratora, čime sasvim opravdano napuštaju mrak i iluziju da su lutke-senke tu bez njih – a zapravo dodajući na divljenju kako uspevaju da nam pažnju skrenu samo na radnju. Strožije dramaturški gledano, to pomalo nepotrebno razvlači radnju i razbija ritam inače sasvim efektne izvedbe priče u kojoj pratimo Peću sa družinom životinja da se suprotstave vuku kao svom najvećem strahu iz šume. Vuk završi u zatvoru, a koliko su tako uspeli da rasloje staru i prilično jednoznačnu priču, nisam uspeo da čujem, jer po ko zna koji put, kada nema prevoda, iako su predstave gledljive i razumljive po sebi, ne mogu se razaznati svi nivoi priče. Jedno je sigurno, a to sam posle shvatio u razgovoru sa kolegom Jovanom Caranom. Na račun silne priče, nisu baš iskoristili osnovni potencijal Prokofjevljeve priče, a to je njen neodvojivo muzički deo, pisan za razumevanje simfonijske muzike.