Završnica festivala - Promena perspektive

Felicija i nije baš srećna. Živi u šumi, ali životinje je ne vole. Smatraju da im oduzima imovinu i remeti mir. Drugim rečima, da nije dobar sused i ne radi ono što svima prija - učestvuje u životu šume na način da zadovolji druge.

Deluje usamljeno, neobično, skuplja predmete koje pronađe, a smatra se i da kuje razne zavere, kao i da kuva brojne otrove. Veštica!?

“Felicija” je ime predstave koja je na Festival u Subotici došla iz Italije, Pozorišta “Kvintoekvilibrio”. Njeni autori su Stefanija Ventura i Kvinco Kvisćenti, koji je i reditelj i scenograf. Lutke je kreirala Đorđa Goldoni, korištena je muzika više umetnika, a predstavu izvodi Stefanija Ventura.

Prostor šume ubedljivo je kreiran uz pomoć dizajna svetla kao mračan, prozračan samo na onim mestima gde publika prati radnju i vidi prvo kućicu, zatim lišće i upoznaje Feliciju, sto za Felicijine čajanke, ormariće gde Felicija drži ukrase i svoje trofeje. Svi su od prirodnih ili veoma starinskih materijala, tako da odišu duhom i atmosferom prirode.

Misteriozna atmosfera kreirana je od početka, nagoveštajem da će priča biti strašna. Mrak je na pozornici i jedina figura koja pleše, peva, obraća se stvorenjima šume, zapravo je glumica koja i sama zahvaljujući nadahnutoj izvedbi poprima obrise šumskog bića. Ubrzo, ona ulazi i u lik Felicije, odnosno Felicija je usvaja i provodi kroz kuću koja je njen život i svakodnevna rutina. Zanimljivo, ovo spajanje glumičinog i Felicijinog lika realizovano je kroz scenu rvanja, koja osim što je delovala realistično i strašno, podseća na biblijsku priču o rvanju Jakova sa anđelom. Da ne bi guglali oni koji ne znaju (spojler alert!), Jakov kroz tu borbu doživljava preobražaj i blagoslov.

Sledeća scena je scena čajanke i pripremanja “napitka”. Stara Felicija to radi sa posebnim strpljenjem i natenane, što bi se reklo. Nakon dinamičnog početka, vreme počinje da se usporava i meni lično otvara prostor za razmišljanje koliko vremena imamo za lične rituale i koliko ga imamo u pozorištu, kada se naoko ništa bitno ne dešava. Dobar deo publike nakon cike i vriske prati miran deo radnje kao hipnostisana. Ja shvatam da je scena u funkciji lika. Starija žena uživa. Počinjem i ja.

Kroz celi tok predstave, naša istražiteljka Felicijinog života, glumica u koži šumskih bića, postavlja joj pitanja i sumnjičava je prema onome što radi starica. Sve vreme, glumica izvanredno nijansira svoj ton glasa i Felicijin, a veštinom trbuhozborenja vlada tako da ponekad apsolutno gledam u usta lutke u natprirodnoj veličini, verujući da to ona govori, iako su im glave veoma blizu obema. To što je Felicija veća, tumačim potrebom da se lik glumice kao šumskog bića umanji i razlikuje od ljudske gromade. Takođe, da još više istalne njen potencijalni zastrašujući efekat.

Scenu po scenu, svoju nezvanu, ali prihvaćenu gošću, Felicija vodi po pokućstvu, odgovarajući na njena pitanja sa naivnom iskrenošću, čak i razigranošću. Tako kad dođu do ormarića sa životinjama, Felicija odgovara da su one mrtve, ali ne govori da ih je ona ubila, kao što se sumnja. Nakrivi glavu kao da visi na konopcu, promeni boju glasa i kaže - ded (predstava je izvedena na engleskom). Ovo pitanje smrti, način obrade, pored pitanja svojine i zajedništva koje se može tumačiti kao mentalitet krda, veoma su važne političke odlike predstave. Za mene, ova predstava je estetski i etički, pa i politički, najvrednije delo festivalske selecije Marijane Prpe Fink.

Što će reći - Felicija je čista sreća!

***

“Zvezda i mrak” Mateja Miloševa i Buge Marije Šimić Milošev, koja je i režirala predstavu Kazališta “Mala scena” iz Zagreba, bavi se pitanjem straha. U slučaju dečaka Jedan Ja, to je strah od mraka.

Filip Sever kao taj dečak izuzetno je žovijalan i odgovara karakteru dečaka predškolskog ili ranog školskog uzrasta. Jedan Ja opremljen je lampom, svećicama, štitnicima i svemu što mu pomaže da se obračuna sa strašnom silom mraka, bilo da ona nešto skriva, ili samo čuči ispod kreveta, prazna. Severova gluma je možda samo za nijansu prerazdragana u psihološkim nijansama, da bi se mi stvarno uplašili, ili poverovali mu da ga je strah. Međutim, okej, stvar je opšta, mrak jeste strašan.

Verni pratioci predstave su dva muzičara koja na trenutke predstavljaju mrak oko dečakovog kreveta, ali i prate zbivanja. Tako gluma i kasnije igra sa lutkama dobija veoma prisutan i intenzivan muzički momenat (muziku komponovao violončelista Matej Milošev, a na sceni mu se pridružuje klarinetistkinja Ema Štern).

Razvoj radnje ide preko dečakovog interesa za zvezdu koju vidi na noćnom nebu kroz prozor iz svog kreveta. Budući da sija, zanima ga kako ona izlazi na kraj sa svim tim mrakom usred kojeg se pojavljuje svaku noć. Šarmantna zvezda baš u tom trenutku pada i dečak odlučuje, naravno kroz san, da je potraži i spasi, baš kao što i ona njega spašava budnog stanja u kom se plaši mraka. Tu počinje avantura kroz koju autori predstave u dečakovoj sobi razvijaju svet lutkarstva i noćnih životinja - svitac, meduza, koralni greben - u kojem svačije svetlo predstavlja novo iskustvo za Jednog Ja, dok ne stigne do mudrosti jedne zvezde i sazna da se, tragajući za njom, prvi put suočio sa strahom i opustio nakon što je shvatio da je dovoljno hrabar.

Pomalo je nobičan izbor bio morskih životinja, jer bez pretpostavke da dečak sanja, a čak i sa njom, ne znamo baš kako bi uspostavio kontakt sa njima, ali istina je ista, more (samo) noću svetluca, baš kao i svitac, i da nema mraka, ne bi bilo ni svetla. Činjenica je ipak da je dečaka njegova mama ušuškala, a da sigurnost dolazi iznutra, što i jeste ideja pokretač predstave i lepog osećaja u publici da su gledali nešto što ima smisla.

***

Bio sam iznenađen predstavom “Imigrant” Teatra Firulete iz Španije. Jedna od gorućih političkih tema današnjice ispričana je kroz jezik lutaka i pozorišta za decu i mlade na način da definitivno može da pokrene brojne diskusije.

Menge je čovek koji sa koferom u ruci sreće ženu sa koferom u luci. Dok čekaju brod, isprepletene između scena u kojima su njih dvoje na klupi, ređaju se scene u kojima Menge sedi sa uniformisanim licem koje mu oduzima pasoš i baca ga u kantu. Zatim Menge radi u fabrici gde lupa čekićem, a tu ga maltretira drugi lik koji mu se podsmeva, dok jede i pije. U daljoj progresiji radnje, uniformisano lice i vlasnik, recimo, fabrike, dodatno se iživljavaju nad njim, dok Menge ne zavšri utučen na ulici, a jedini brod koji će da dočeka je onaj sa neba.

Prilično surovo, zar ne? Pošto je to moja omiljena tema u pozorištu za decu - verujem da će vaspitači i učitelji imati o čemu da pričaju sa decom. Međutim, kako prići ovoj temi?

Prvo što mi pada na pamet jeste da ona to pitanje budi dva odgovora. Jedan je otkazati je, kao surovu, bespotrebnu, jednodimenzionalnu… Drugi odgovor bi bio opravdati je kao nužnu, istinitu i veoma potrebnu. Kao što se vidi, odgovori su polariteti, a smislena rasprava je obično na sredini. Pa da probamo tako. Moja verzija bi bila da je neophodno u umetnosti baviti se temama kao što je imigracija, eksploatacija, zloupotreba… Umetnost (za decu) to i radi. Uzmimo Pepeljugu na primer, ili Otela. Uviđam da u svakoj od ovih priča ima više ponuđenih slojeva koji su diferencirali podelu na crno i belu i samim tim učinili da priča bude verodostojnija. Uniforma ne može da bude izgovor za zlo, baš kao što ni večna plovidba ne može da nadomesti miran život. Prikazati nepravdu izuzetno je složen zadatak, a umetnici iz Španije su imali vrlo dobru i plemenitu ideju, samo što su malo toga osim čuđenja i saosećanja, pa i sa tehničke strane gledano (nejasnoće u dramaturgiji i slabosti u lutkarskoj izvedbi), uspeli da dobiju.

***

Kada bi se predstave ocenjivale po stručnosti, to jest zanatskoj obradi materijala, upravljanju lutkom, tehničkoj opremljenosti, bogatstvu produkcije, ambiciji, uvek bi najbolje bile one kao “Aladin i čarobna lampa”. I dok žiri upravo veća svoje odluke, ja vam odmah mogu reći da predstava po čuvenoj priči iz 1001 noći, u režiji Todora Valova, zasluženog dobitnika ovogodišnjeg “Malog princa” na Festivalu u Subotici, nije najbolja.

Za one koji ne znaju, Aladin je siromah koji odrasta snalazeći se na ulici. Padajući iz nevolje u nevolju, on jednog dana biva poveren rođaku kom Aladinova samohrana majka ukazuje poverenje. Ispostaviće se da je rođakova motivacija bila isključivo korist od Aladinove veštine, jer mu je trebala jedna stara, uljana lampa koja ima čarobna svojstva - iz nje se pojavljuje džin koji ispunjava sve želje ovog sveta. Ipak, posed nad njom ispočetka zadržaće Aladin, a putem nje steći će i naklonost princeze, da bi se nakon još jedne ili dve perpipetije, rešilo sve po dobru.

Predstava “Aladin i čarobna lampa” Državnog lutkarskog pozorišta Ruse iz Bugarske veoma detaljno priča ovu priču, sa gotovo svim njenim likovima, odnosima i situacijama (dramatizacija Dimitar Pišev i Todor Valov). Preuzima se vreme i (uobičajeno) mesto radnje - nekada davno, Bliski Istok. Ono što oni dodaju jesu songovi, koji predstavu prate od prve, pa do poslednje scene, gotovo neprekidno, između svake situacije ili dijaloga. Pojedine muzičke scene su samo koreografije, dakle bez pevanja, a ponekad služe i za izmenu dekora. Lutke glumci nose u rukama ispred svog poprsja, čime im pozajmljuju svoje udove, a glave praktično čine dvostrukima. I glumci nose orijentalne odore, a cela scenografija je, recimo, u znaku svile i kadife. Iako ne verujem da su materijali korišćeni u predstavi tako skupocenog porekla, predstava deluje skupo, u smislu broja angažovanih glumaca, tonske i tehnike izvedbe muzičkog pozorišta, odnosno mjuzikla.

E, sad, sve to jeste lepo i lepršavo, međutim postavlja se nekoliko osnovnih pitanja - sa čime tačno danas komunicira ova drevna priča. Želja za materijalnim, pohlepa, ljubav, naivnost, čednost, prevrtljivost, požuda… Koji od ovih motiva nije uopšteno preuzet iz bajke, a izoštren u današnjici?

Koliko se pozorište može, a možda i mora približiti (crtanom) filmu? Produkcija deluje monumentalno. Kada sam u par navrata, probe radi, zatvarao oči, zvuk koji je dolazio kao da je dolazio sa filma. Što će reći, glasovna radnja je odlična, muzika, pesma… Međutim, u pozorištu važe drugi zakoni i nisam se neposredno osetio uključenim i angažovanim, gotovo ni na trenutak, osim kad mi se otimao uzdah gotovo mađioničarskim trikovima pri pojavama Čarobnog Ćilima, nestajanju i pojavljivanju aktera, izvedenim vrlo efektnim izmenama u paravanima dekora.

Čak i ako prihvatimo pravila komercijalnog pozorišta, mjuzikla, zbog sličnosti kostima na glumcima i lutki, na momente sam često video bića sa dve glave, umesto jednog lika. Takođe, u moru songova i pored onih koji su bili jako dobri, nije bilo dovoljno muzičke gradacije da se tokom trajanje predstave stekne nešto poput refrena, što bi osnažilo doživljaj.

***

Lio Šau iz Kine autor je predstave “Sve se menja” Dečijeg umetničkog teatra instituta za socijalnu zaštitu. Predstava je namenjena najranijem uzrastu publike, od jedne godine pa naviše, što znači da je njen scenski jezik veoma nežan, pun online i topline. Na primer, scenografija podseća na jastuke, a kostimi izvođača na plišane igračke. Njihova kretnja je podjednako nežna i na nekoliko mesta uključuje i decu iz publike, koju mogu da se oprobaju u onome što glumci rade. A šta to oni rade? Kako su se odlučili da prikažu prolaznost, tu gotovo filozofsku kategoriju, koja svoje važno mesto ima u kulturi Kine zahvaljujući duhovnom podneblju značajno drugačijem od zapadnog? Kako prihvatiti da iako rastemo, dišemo, danas jesmo, sutra nismo?

Dobro, de, nisu otišli baš tako daleko, ali na lep način su približili publici na šta oni misle pod time, a da nisu zaboravili da mi i sami možemo da se uključimo u proces predstave unutrašnjom meditacijom o temi. Prikazali su prolaznost kroz pojam rasta, pa je mala žirafa srela veliku žiroafu, verovatno roditelja. Zatim su male ribice pratile veliku ribu. A za mene najlepši trenutak bio je kada su prolaznost prikazali kroz igru provlačenja ispod, a onda i preskakanja lestvice u trenutku kada je ona bila postavljena nešto niže. Duhovito predstavljeno, jer smo očekivali da će se provlačiti i ispod niže postavljene lestvice, moglo se tumačiti da sa promenom perspektive, dolaze i promene.

Igor Burić