Први дани 32. Међународног фестивала позоришта за децу у Суботици

И чим крене марш, руке почну ритмично да тапшу, креће и најава - још једна представа, још један Фестивал дечјег позоришта, Суботица!

Пољаци су познати по својој позоришној култури. Многи су добијали награде на Фестивалу у Суботици, а сада су публика и стручњаци имали прилике да одмере и да уживају у позоришној игри Позоришта ”Пинокио” из Лођа. Адам Мицкјевич је познати Пољак. Готово свака европска култура има једног романтичарског песника из 19. века који је будио снове о народности, ономе што је данас познатије под именом нација, у политичком смислу проблематичније него икада. У Пољској се вероватно много тога подразумева у вези са ликом и делом овог песника, есејисте, политичког активисте, али ми у представи ”Баладе и романсе”, по његовој првој збирци песама, ако је веровати енциклопедијама, тешко да можемо закључити какав би тај однос био данас. Редитељ Габриел Гијецки као да се првенствено одлучио за атрактивност форме, па је Мицкјевичеве баладе обрадио у маниру реп, поп сонгова, са израженом театралношћу у кореографији и визуелној обради. Једном речју, деловало је да је то више на трагу забави, него озбиљнијем уметничком третману тема које се протежу од ратова, према убиствима из страсти, потрази деце и њихових очева за женама, до народних песника који опевавају историју пољских предела и села. Можда то и јесте савремени ауторски коментар спрам озбиљности романтичарског заноса. У обради материјала се публици приближава још један аспект представе - она сама може да бира редослед изведби сонгова. Осим броја, публика нема ништа више на увиду, тако да је ту реч о својеврсном извлачењу из шешира, што се евидентно одражава и на облик целине.
Напомена: само ако се представа гледа више од једног пута може се са више разумевања говорити о томе какав ефекат се постиже овим поступком који, уз петпоставку да је заиста веродостојан, много више утиче на глумце, него на доживљај у публици.
Музика који је практично носећи елеменат ове представе (композитор Михаљ Здржалек), иако жанровски зна да буде различита и мења атмосферу кроз сваку нумеру, у самој продукцији звука, аранжманима, остаје синтетичка и прилично равна, дводимензионална. Једино се гласови извођача и њихова боја издвајају као посебни.

Представа ”Буре” Дјечијег позоришта Републике Српске настала је по мотивима приповетке Исидоре Секулић. Драмски текст је написала Тијана Грумић, а представу је режирала Соња Петровић. У њој пратимо девојчицу која је веома радознала, помало и несташна, девојчицу која поставља бројна питања, што одговара узрасту од пет до седам година. Физичким гестовима и говорном радњом које су на граници кревељења, изузетно заводљиво, ову девојчицу одлично је представила глумица Драгана Илић. Драматуршки гледано, веома вешто је у њеној радозналости и игри са старим буретом у дворишту путем којег креће на пут око света, представљена њена чежња за мајком коју је прерано изгубила.
Уз упечатљиву глумачку игру и остатка ансамбла, тон представи даје музика Ненада Којића, са елементима култура са којима се среће девојчица - првенствено афричком и јужноамеричком. Сценографија и дизајн лутака Ирине Сомборац, чине сценски свет ”Бурета” још заводљивијим и лепшим. Три рога, три врха таласа, три полукружна облика који чине неколицину различитих простора, па и портал у другу димензију, емотивни свет Исидоре Секулић и других аутора представе, направљена су од нагомиланог материјала, као да су рециклажа успомена и живих ствари из домаћинства. Лутке од рендалица, кошара и других употребних предмета, делују реално, у исто време веома забавно. Ипак, у свему томе суштина је начин на који се обрађује тема губтика, емотивног бола и доживљаја смрти нама најближих бића. Кроз културу ритуала, музике, духовног путовања, па и позоришта, у стању смо да ухватимо везу са неухватљивим световима.

Велика краљевска стона позоришна трупа Њихових Ненадмашних Височанстава у Суботицу долази из Швајцарске, иако се у разговору са њима могло сазнати да долазе са различитих страна света у које и одлазе. Састају се с времена на време поводом представе ”Живот у кутији”. Гледајући је, свакако су живот успели да изваде из ње.
Ова представа долази са два упозорења: садржи теме смрти и самоповређивања. Ова упозорења имају двојаку функцију. Играју етичку улогу и привлаче пажњу гледалаца. Чак и онда кад их одбијају, као што је то случај са већином људи који позориште схватају као забаву.
Етичка улога би била она да је позориште дужно да се бави друштвено релевантним темама. А кад је у питању најмлађа популација, статистика је неумољива када показује да су они најчешће захваћени феноменима смрти и самоповређивања, у смислу да немају другачије, такозване адекватне одговоре на разноразне захтеве и притисак.
И друга је сасвим легитимна. Привући пажњу гледалаца упозорењем које би, у складу са савременим сензационалистичким тенденцијама, у најгорем случају експлоатисало неку од силних тема из домена насиља. ”Живот у кутији”, односно његови аутори Матилда Фатур, Николас Штокер и Николас Штрубе, не експлоатише ништа, него приказује какав живот јесте. Досадан, ако се не покренеш са места и почнеш да комуницираш са другим људима.
У сценском језику, представа не говори. Она је невербална. Показује све феноменалном физичком културом покрета, тренингом којим је очигледно дуго увежбавана свака секвенца. Светло које се појави када извођачи руком направе гесту као да отварају врата, само је једна мала илустрација њиховог великог умећа. Да од обичног стола и столица, пар кутија, својим прстима и целим телима, направе магију читавог позоришног света.

”Желим да будем нормалан” Теодоре Попове у режији Тодора Валова, представа је Дечјег позоришта Суботица. Сигурно је свако од нас бар неколико пута у животу чуо констатацију да није нормалан. Или да нешто није нормално. Ово је веома важно питање - шта је то нормалност. У представи која изражава жељу за нормалношћу, супер је што су ствари постављене мало другачије.
Рудолф је слепи миш који би да постане нормалан. То значи, обичан, пољски миш, са том разликом што он пољског миша доживљава као неког ко је близак људима и живи у кући. За то време, он живи у близини вештице Кларе која ће му испунити жељу, иако га упозорава да ће имати шта да види.
”Желим да будем нормалан” се од почетка намеће као веома необична, ”ненормална” представа. Костури, вештице, слепи мишеви, пацови, све црно, а све са много доброг духа. Комичне ноте су одлично постављене у интеракцији глумаца и лутака, као и онда када носе само маске, или анимирају друге луткарске објекте, често у величини самих извођача. Костури и страшне ствари једно су од омиљених средстава, уједно и показатељ да нема човек чега да се боји, осим замке да би требало да постане нормалан.

Игор Бурић