Сјајно и у завршници 32. Међународног фестивала позоришта за децу Суботица

Сада је јасно. Публика и гости 32. међународног фестивала позоришта за децу у Суботици могла је да ужива у главном програму. И последње четири представе оправдале су позив и показале да се са позориштем за децу и младе озбиљно може да рачуна.

”Блуп и лица воде” из Словеније приказале су позоришну представу као едукативно-забавни програм за младе. Нешто старији се сигурно сећају ТВ емисије ”Недељни забавник” коју су водили Славко Штимац и Зијах Соколовић, дакле глумци. С обзиром да је то биа емисија ТВ Сарајева, овде је можда још познатија ”Коцка, коцка, коцкица” са Бранком Милићевићем, такође глумцем у улози водитеља. ”Блуп и лица воде” управо имају тај квалитет, да ликови у њој откаченим путем игре, хватају пажњу деце, учећи их нове ствари и развијајући машту. Колико је то делотворно, могло се видети за време изведбе, да деца просто вриште од узбуђења, а после представе гомилају се у реду испред балона са водом. Верујем да су и после, у школи, стално питали своје учитеље и учитељице да иду у ВЦ и враћали се мокри.
Завод ”Кускус” као продуцент, Петер Кус као аутор и један од три извођача (друга два су Гашпером Ловрец и Филип Шебшајевич) креирали су праву малу лабораторију на сцени. Почевши од питања о води, њеним агрегатним стањима, прешли су на игру и фантазију како вода може да представља чудновато биће Блуп. Оно почиње да се појављује у свему што на сцени садржи и кап воде, а глумци успевају на разноразне начине то да дочарају. Углавном уз помоћ одличне телесне технике, пантомиме, и ефеката које сами изазивају на сцени, бацакајући се и преливајући воду из посуде у посуду. Између сцена у којима играју лабораторијске техничаре у потрази за чудесним створењем и открићем још једног стања живототворне текућине, извођачи су се показали и као сјајни музичари, свирајући разноразне инструменте, са елементима луткарске иновације, јер су неки од њих ручно направљени тако да подсећају на саксофон, на пример.

Представа ”И ја умем да летим” Градског позоришта Метрополитанске општине Ескишехир (Турска), вратила нас је у предшколски узраст, када су много важније од науке и едукације биле боје, звуци, покрети… У време када су нашу пажњу, а и пажњу данашње деце, веома привлачиле животиње, њихове карактеристике и односи које успостављају, да би се они касније распознавали и у људском обличју.
”И ја умем да летим” представа је о вековној тежњи за оним што је резервисано само за птице. У њој пратимо веома живописно креиране лутке мачака, кокоши, паса и, наравно, једне (веома буцкасте) птице, како покушавају да помогну једној малој маци да полети. У низу покушаја који прате мало маче, успостављају се разни смешни односи и приказују различити атрибути пса, петла, кокошке. Док је петао спреман да се шепури, коки није баш ни јасно што би маче, пас је крајње умиљат и спреман да помогне.
Лепота представа из Турске је њена нежност и атмосфера која се креира уз врло вешту израду лутака и њихово вођење. Музика даје тон и ритам, а речи стварно нису потребне да се прати мала, слатка прича о истрајној маци, спремној да превазиђе хиљаду падова, како би јој на крају птица поклонила бар мало неба које осваја машући крилима.

”Космос” Позоришта ”Одиво” из Словачке представа је која има још мање класичних позоришних елемената од представе ”Блуп” из Словеније. Жанровски би се могла измислити одредница медитативна фантазија, а њени конституциони елементи би били елементи такорећи позајмљени из новог циркуса - жонглирање, вожња скејта, произвођење неке врсте илузионистичког театра ефектима играчака.
Цео аранжман ”Космоса” заснива се на етеричним светлама, бриживо креираном звучном кулисом и вештинама двоје извођача који су телесним покретима знали да дочарају бестежинско стање, у неколико наврата играјући се углавном округлим елементима, што и јесте основни облик свемира.
Нема неког посебног наратива, свемир је био и остао огромна непознаница и вечита фасцинација људима.
Деца су некад много желела да буду астронаути. А данас?

”Пинокио” Карла Колодија је једно од култних дела литературе за децу, која ни одрасле никад није остављала равнодушнима, па ни бројне уметнике анимације, филма, позоришта. Можда и зато што је првобитно била намењена њима, одраслима, са страшно суровим, али и реалним крајем у којем дрипци Пинокија остављају да умре. Једна је основна и прилично конзистентна значењска струја - Пинокио је лутка све док не научи неке ствари. Док год се понаша тако да га је лако завести, управљати његовим понашањем, он је лутка. Отуд и једна од највећих карактеристика јесте његов растући нос кад год се узнемири или кад, како је то најчешће тумачено, слаже нешто. Док год ради оно што раде њему, петља и лаже, остаће намагарчен.
Ову линију Славчо Маленов који је драматизовао Колодијев роман у Државном луткарском позоришту Русе (Бугарска) ни мало није мењао. Прилично је исцрпно пренесена као у оригиналу. Међутим, редитељ Тодор Валов је причи дао сјајан реалистички оквир. Иако написана у 19. веку, прича о Пинокију смештена је у 20. век и то баш онако како га је у наслову истоименог филма приказао чувени синеаста и глумац Чарли Чаплин. У време великих индустријских скокова и још већег осиромашења оргомног броја становништва на планети, због чега је касније дошло и до светских ратова. Осим луткарских елемената, којима је снажно приказана конституција и психолошка конструкција дрчног, несташног дечака-лутка, представа има и елементе маскараде, односно кабареа, као и немог филма, односно слепстика. Извођачки ансамбл изузетно је лако изводио изузетно тешке и захтевне физичке категорије покрета, које су захтевале изузетан темпо и интензитет, који се од прве до последње сцене није смањивао. Визуелно, ”Пинокио” из Бугарске је изузетно мрачан, што је врло тачно када се чита Колодијева књига. Драматуршки гледано, има још једна веома битна измена. Вила са плавом косом, или негде и Тиркизна вила, која прати Пинокиов развој и извлачи га из невоља, до краја постаја и сама права жена, односно њих троје, са Ђепетом и Пинокијом, једна породична целина. У деци се, па и одраслима, овако буди једна посебна емотивна успомена на детињство које и кад је тешко, вреди осмеха. Од срца.