На средини 32. Међународног фестивала позоришта за децу у Суботици

”Музикосликарство” трупе ”Живи позориште” из Шпаније једна је од оних нежних представа, за бебе. Почиње уиграним наступом троје уметника који се представљају публици и од ње добијају одобравање. Комуникација се наизглед лако успоставља једноставним поздравом, прво гласом, а онда и познатим гестовима руку.
Сцена је организована тако да је све у белом. Подсећа на невиност, чистоту.
Бела боја има још једну функцију. Представља сликарско платно. Када један од извођача почне да дува преко тршчаног писка у кларинет (или је то обоа), прсти на диркама инструмента да формирају тонове, музика почне да се прелива преко сцене и на платно, које је у ствари екран. Публика, поготово деца, са уздахом прати како се од тонова ствара слика.
Линије дувачког инструмента постају заокружене целине, а онда се у цртање укључују и руке друге две извођачице, што на платну, што за клавиром, што на ударачким инструментима. Музика наставља да ради своје, а драматургија је врло елементарна - смењују се годишња доба, па и расположења, осветљења, боје, за беле костиме лепи се покоји лист и тако додатно анимира сценска дешавања. Интензитет изведбе појачава унутрашња слутња шта је то што ће се појавити као коначна слика. Из овог описа да се наслутити једноставност и лепота, а треба открити и сву пажњу са којом је публика пратила изведбу, без мигољења и вишка звукова. Уметност понекад уме да буде и хипнотичка.

Тешко је одредити зашто ”Гоблин плаче због батина” у представи Фондације за позориште Мадретиера из Колумбије. Тешко је одредити зашто и данас, у време врло једноставних и доступних информационих алата за транскрипт и превођење текста, Међународни фестивал позоришта за децу Суботица не може да организује титловање представа. Поготово због међународног карактера фестивала и дивног геста организатора да неки од гостију из света остају током целог трајања. Али, хајде да тестирамо разумевање без текста.
Речник каже да је гоблин митолошко биће које мрзи друштво, склон је несташлуцима, а често и злица. Гоблине су прославили писци за децу, али и одрасле, у научнофантастичним филмовима. Јужноамеричка култура посебно је позната по неговању митова предака, култа мртвих и духова, па је за претпоставити да се један гоблин није добро провео у друштву многих других спиритуалних бића.
Представа чији је аутор Едгар Хернан Морено Рохас, уз латино ритам удараљки и њихање удова, на позорницу изводи лутке фудбалера, обичних људи и животиња, њихових духова, тако да се на сцени стално нешто дешава. Радња је живописна и гледаоца може да забавља сама динамика руковођењем луткама различитих типова и величина, као и тренутак када се једном венчању придружује случајно одабрани гледалац, све натеран да пољуби младу која је у облику коња.
Тешко је препознати ко је на крају добио батина и да ли је гоблин велика жена или мали човечуљак. Сигурно у представи има још много тога за познаваоце шпанског језика.

Једна од лепота Међународног фестивала позоришта за децу у Суботица је то што човек увек може да научи нешто ново и постане бољи. У Позоришту лутака ”Пинокио”, на пример, поставили су на сцену чувени роман ”Чудо” Р. Х. Паласио, у режији Емилије Мрдаковић. Роман је мање-више чувен због филма који је ангажовао и прослављене глумце Џулију Робертс и Овена Вилсона, али ја први пут и чујем и видим овакво нешто, а делује веома вредно и позива на дијалог.
Прича каже да је ауторка која пише под псеудонимом Р. Х. Паласио једног дана са својом децом срела дете са необичним синдромом који проузрокује деформитет лица и респираторне проблеме. Уплашила се и није знала како да реагује, што је подстакло њену списатељску машту и креирало свет романа у којем десетогодишњи дечак Аги, након школовања код куће, креће у праву школу и преживљава најтежу годину у свом животу, укључујући се у свет вршњака, првих љубави и другарства. То ставља на тест целу породицу, мајку и оца, као и њихову ћерку.
Аги се у нашој представи зове Оги (драматизација Теодоре Марковић). Његово лице, као и лица друге деце, представљено је луткама (дизајн Олег Каторгин), док код одраслих то није случај, што отвара могућност тумачења. Простор куће и школе на сцени се појављује у облику пројекција, које су веома сугестивно дочарале намештај и омогућиле динамичну измену окружења (сценограф Урош Даниловић). Атмосферу, поготово емотивна стања главног јунака, сугестивно дочарава амбијентална електронска музика (композитор Алексеј Мрдаковић). Глумци веома уверљиво играју одрасле, водећи и лутке које су због своје величине и креације без дршки, деловале веома захтевно у изведби ситнијих детаља као што су говор тела. Све у свему, омогућена је веома широка и комплексна позиција за драматургију и питања која покреће оваква тема - одрастање и уклапање, интеграција једног крајње необичног бића. Наравно да је једна од првих асоцијација била човек-слон и Џозеф Мерик, о коме је Дејвид Линч снимио филм, а баш недавно Кокан Младеновић режирао представу у Београдском драмском позоришту.
Наравно да је приметан хуманистичнији третман данас, него у 19. или чак 20. веку. Ипак, нека од питања остају и веома важно би било када би педагози, психолози, па и драматурзи, театролози, размишљали и расправљали о њима, због чега је представа Позоришта ”Пинокио” необично важна. Неколицина места је уочљива, а сигурно да их има још више:
- Када Оги први дан дође у школу један дечак га одмах пита шта му је са лицем. Како приступити људима какав је Оги?
- Када Оги ошиша своју косу, због добацивања у школи, његов тата каже како му се никад није ни свиђала. У том тренутку сам чуо девојчицу која каже да је исти такав и њен тата. Питање је како родитељи све могу и требају да подрже своју децу?
- Када се у представи Огијева сестра и њен момак пољубе, у сали завлада апсолутно одушевљење дечака и девојчица који су Огијевог узраста, дакле имају десетак година. Питање је, дакле, емоционалног, па и сексуалног васпитања.
- Када Огијев другар након низа задиркивања коначно удари једног од Огијевих ”непријатеља”, у сали поново завладају узвици одушевљења. Да ли је насиље једини одговор који препознајемо као валидан када насилник не престаје да узнемирава?
На свим овим местима, ја бих представу зауставио и причао са децом о томе какав је њихов доживљај после тих сцена. Овако, само могу подстаћи читаоце да им се врате кад се за то укаже прилика.

Није ми одмах пала на памет веза између затвореника и луткара. Међутим, неколико сати након одгледане представе ”Уплетени међу луткама” Преполовљеног позоришта из Мексика, почео сам да схватам духовиту поруку двоје извођача у затворским униформама, који дане прекраћују анимацијом лутака које проналазе у скривеним кутцима своје ћелије. Наравно, метафора затвора можда и није најсрећнија за појам позоришта, но баш смо пре који дан на 32. међународном фестивалу позоришта за децу Суботица имали прилике да видимо како ”Живот у кутији” може да буде и слобода.
У представи ауторке Лорене Каспер Торес, слобода је углавном музика и покрет, па се свака од лутака посвећује неким од култних хитова као што су ”Ун ањо д амор” Луз Касал или ”Ај вил сурвајв” Глорије Гејнор. Веома забавна, симпатична, на моменте и урнебесна представа.

”Црвенкапа” заиста има велику заступљеност на сценама позоришта за децу и младе. Прошле године чини ми се, биле су на програму две представе са темом ”Црвенкапе”. Обе су имале различита полазишта и развијале су различите опдносе међу добро познатим ликовима које чине девојчица, њена мајка и бака, а онда и вук, односно ловац. Саша Латиновић се као редитељ потрудио да представи ”Црвенкапа” у Позоришту младих да нови сјај у погледу дизајна простора и креацији лутака (Милица Грбић Комазец). Рекло би се, исполиран стил лега, или неких сличних играчки-блокова, којима веома надахнуто глумци дају гласове и кретње (Ксенија Митровић, Марија Тодоровић, Алекса Илић). У новотарије могла би да се укључи једна мапа која се појављује на делу сценографије окренутом према публици, наговештавајући положај Црвенкапице и других ликова на путу од своје, до куће баке. А међу другим ликовима издвајају се један шашави, кратковиди зека и јеж, који су провалили да се вук само претвара да је пас.
Евидентно креирана за најмлађи, предшколски узраст, представа осваја својом визуелном и музичком компонентом (Данило Михњевић). Последица Црвенкапине непослушности (не) остаје иста - иако је кренула на пут сама, практично побегла, иако је мало и скренула са пута, ипак није пала у раље злог, у ствари гладног вука, баш као ни њена бака. Доброћудно, нема шта. Мајка им се придружила након што је опрала и орибала кућу, направила ручак, што је могло да наведе старије у публици да се питају, каква је ово ”Црвенкапица” данас, у погледу родних перспектива које се, могло се чути и на Форуму за позоришна истраживања, намећу као друштвени имепратив чак и кад су у питању стари и добро познати женски јунаци.

Игор Бурић