Deda Mraze, Deda Mraze

Deda Mraze, Deda Mraze

Baš je dobro biti na Festivalu. Slušam one uvodne fanfare, devojku kako lepo govori dok najavljuje predstavu i divim se atmosferi. Prve večeri, na sceni je i scenografija, predstava samo što nije počela. „Stara priča“. Maštam kako je Šajoh Ibragim, potpisan kao autor, deda Evgenija Ibragimova, reditelja, a glumcu Luki Evgeniju Ibragimovu čukundeda.

„Teatar pod srećnom zvezdom“ dolazi iz Češke, a prvo sa čim nas upoznaje izvođač koji na scenu izlazi razigran na vrhovima prstiju, šireći ruke u ritmu muzike, jeste drevni kavkaski instrument, toliko sam razumeo. Nije saz, šargija, gusle, ali baš liči. Ima dve žice i proizvodi sjajan zvuk. Izvođač govori na ruskom (opet čini mi se, nisam stručnjak za taj jezik). Zbunjen sam, jer em dolazi iz Češke, em je odeven kao Kozak (opet moja ignorantnost ako nije). Svakako se laćajući programa umirujem, jer je reč o čerkeskoj legendi. E, za Čerkeze znam. Tako me zvao tata kad sam bio mali!

Čika na sceni pravi cirkus. Improvizuje, svira „Odu radosti“, međutim, vreme je da čujemo staru priču. Scenografija u vidu male scene sa zastorom upućuje da će biti reč o klasičnoj lutkarskoj predstavi. Međutim, izvođač prvo na scenu izvodi još jednog glumca, koji ispočetka deluje kao da nije glumac. Znoji se i kao da mu je neprijatno jer je predstavljen kao prevodilac. Ipak, on je glumac i pola predstave krade šou kolegi, koji koliko god se trudi da ispriča staru priču, u svakom trenutku se isto toliko trudi da interakciju sa publikom održi na zavidnom nivou. U to ime, uopšte ne odlazi iza zastora, niti mu pada na pamet da štapne lutke koje odatle vadi, animira na bilo koji način. Čak ih daje u ruke devojkama iz publike, koje lepo zasednu na sceni, pa i one glume da su… Hm, ne znam šta. One ne glume. One su i dalje devojke iz publike koje drže štapne lutke u predstavi o staroj čerkeskoj priči iz Češke.

Osim ovako zabavno predstavljene priče o „Staroj priči“, sama priča baš i nije neka. Ne samo zato što je starinska, isuviše patrijarhalna i didaktična (iako mi se dopalo da naučim kako „namis“ označava čast i dostojanstvo i blagodarstvo i šta još ne, sve zajedno). Otac poslao sinove da se ožene, pa kad su se vratili sreo sreću, pa mu sreća poručila da ona nije u kravama, kozama i deci. Eto, tako nešto. Nisam najbolje razumeo, prevodilac je glumio zabušanta.

A tek mađarski što ne razumem. A u predstavi „Iza brda, preko brega“ Žoke Hernjak, u režiji Armina Rica, morao sam sam sebi da glumim prevodioca – zabušanta. Taman toliko znam mađarskih reči. Sreća pa nam je voditeljka programa objasnila na početku šta će da se desi, a imao sam i program. U stvari, nisam ni morao previše da se trudim, jer, gle čuda, i ovde je otac poslao sinove da nađu svoj put, na kojem su na kraju našli sebi žene. Ako sam dobro razumeo uvodnu sekvencu, reč je o još drevnijoj od čerkeske, priči koja je ustanovila Mađare. Samo, jelena iz te legende nisam prepoznao. Bilo je elemenata lutkarstva, efektnog i pomalo otkačenog, baš kao i muzika Geze Kučere mlađeg, ali sav naglasak je na igri dvojice braće, koje glume Daniel Dudaš i Adam Ađaš. Uz pomoć i koreografije Đerđa Viraga, oni jesu uspeli da prenesu deo energije vezane za brzu i dinamičnu fizičku, telesnu radnju. Scene sa njima dvojicom znale su da budu zabavne i na kraju, držale pažnju čak i onome ko ne razume o čemu je tačno reč kad pri susretu sa braćom progovore dva životinjska oblika za koja se može reći da su konj i pauk, na primer. Dodatnu zabunu unosi to što su im žene isprva prikazane kao indijsko božanstvo sa četiri ruke, ali dobro. Možda sam samo ja previše odrastao. Zato ću od sad Deda Mrazu, umesto „preko brda, preko brega i debelog snega…“, da pevušim „iza brda, preko brega…“.

Dječje kazalište Branka Mihaljevića u Osijeku na 30. međunarodnom festivalu pozorišta za decu Subotica, izvelo je predstavu „Dedina priča“ Maje Lučić. E, ova priča imala je zrnce ne samo aktuelnosti, nego i prave životne dramatičnosti. Deda, ili dida kako se u Hrvatskoj nazivaju „dobri duhovi“ srećnog detinjstva, u priči Maje Lučić je živahni starkelja (super ga igra Ivica Lučić) koji se stara o svom unuku Kikiju. Istina, publici se ne otkriva odnos sa roditeljima, sem u jednoj sceni povezanoj sa zabranama, ali dalo se zaključiti da je deda tu kako Kristijan nikad ne bi morao da odraste. Na pitanje zašto ne bi odrastao, isprva su se u meni ređali trivijalni odgovori tipa – da bi zauvek ostao dete i zadržao tu nevinost, razigranost, bezazleni pogled na svet i energiju – koji se do kraja preokrenu u nešto sasvim tragično, jer se ispostavi da Kiki nije imao imaginarnog prijatelja na kojeg je Dida bio ljubomoran, nego fatalni oblik leukemije. Tako se nekako tek na kraju počne odmotavati klupko zašto je Dida u pidžami, a Kiki u predstavi čas jastuk, čas lokomotiva, čas lopta za basket, a sa tim klupkom i estetska, etička, pa i vaspitna pitanja kako i kada, na koji način govoriti o smrti, pa još smrti dece u pozorišnoj umetnosti namenjenoj upravo njima putem onog što se zove teatar objekata. Ovde je možda pravo mesto da se upitam da li je i smrt samo još jedna stara priča, ili je Ivica deda Maje, koja je imala brata Kristijana.

Igor Burić