Izmišljanje jezika

 Izmišljanje jezika - Igor Burić

Gde smo ono stali? Sad bi mi deca uglas odgovorila kao Jančiju Paprici, ali o tome ćemo posle. Red je na „Sedam gavranova“ Braće Grim, u režiji Jakuba Maksimova, Dječijeg pozorišta Republike Srpske.

Gavran, ta garava ptica, u evropskoj tradiciji uglavnom je označena kao zloslutnica. Strvinar je, crna, pa je kao jasno, mada ja i dalje ne znam zašto. Ne prihvatam. Ne znam ni zašto je u bajci Braće Grim sedmoro braće pretvoreno baš u gavranove, ali znam da samo sestra može da im pomogne.

U predstavi iz Republike Srpske dramaturški plan ove priče nije baš najjasnije pročišćen, čak deluje dosta proizvoljno. Ne prati se originalna verzija, a u programu se spominju i veze sa izvornicima iz srednjeevropskih zemalja. Rezultat je da se ne zna tačno zahvaljujući kome ili čemu su braća postali gavranovi i šta oni tačno predstavljaju. Devojka ne saznaje od roditelja za događaj koji ih je izmenio, nego od vračare, pa se tako ne vidi ni da li je porodični sistem tema. Možda su to vradžbine, sujeverja?

U drugoj porodici koju zatiče protagonistkinja, sestra se ponaša kao zlica prema svom bratu, pa je i taj plan – ženske linije – poremećen. Ono što je univerzalno jeste požrtvovanost devojke da ispuni zadatak i skine čini, a takođe i njena zaljubljenost, mada baš u princa i nije neki hajlajt intrige i aktuelnosti.

„Sedam gavranova“ ima kvalitetnih elemenata u vidu muzike, raznovrsnosti i animacije lutaka, rešenja prostora, kao i scenografije, iako to, pogotovo muzika, inače sjajan segment dela (kompozitor Lazar Novkov), ponekad otvara paralelne tokove koji postanu sami sebi svrha.

Pohvale za kolektivnu igru glumačkog ansambla, pogotovo jednu scenu u kojoj gotovo svi preuzimaju animaciju lutke glavne junakinje.

Reče mi teatrološkinja Marijana Prpa Fink kako je „Dobro drvo“ poznata priča, pa sam tek posle shvatio da je to hit Šela Silevrestejna, a gledali smo, jedno pored drugog u publici 30. međunarodnog festivala pozorišta za decu Subotica, „Priču o ljubavi jednog drveta“ Čoija Vona, Pozorišta Play Aree iz Južne Koreje. U dinamičnoj igri, dobro pripremljenoj za izvedbu u Srbiji i interakciju sa publikom, videlo se da glumci odlično vladaju gradivom – pozorištem za gotovo najmlađi uzrast publike kojoj treba mnoštvo audio i vizuelnih senzacija, ritmičnih i veselih pokreta, posebno efektnih u sceni sa komarcima. Međutim, tako je nekako, u mnoštvu atrakcija i brzini izvođenja, nekako nestala složenost interakcije između dečaka i drveta, što je osnovna tema dela. Drvo je već otpočetka delovalo skrhano, prepolovljeno i orezano, i prosto nelogično je bilo kačenje jabuka na jednu jedinu, pa još suvu granu. To nije umanjilo radost igre „teletabisa“, da ih tako nazovem zbog kostima različitih, a jarkih boja i dečje razdraganosti u igri, kao ni radost najmlađih pripadnika u publici.

„Pradevojčica“ Desanke Maksimović, u dramatizaciji Mine Petrić i režiji Sonje Petrović, Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ Zrenjanin, prva je za mene apsolutno kompletna i promišljena predstava glavnog dela festivalskog programa.

U njoj je pažljivo vođeno računa kakva je priča, šta je njena tema, kojim sredstvima je ispričana; ispunjena je namera autora, uz aktivno angažovano i veoma kreativno izvedbeno učešće svih glumaca i onih koji su sastavljali scenu van matičnog pozorišta.

- Još u mladosti sam razmišljala kako li su živeli prvi ljudi, kakve li su oko njih bile šume i vode, kakva divljač, čime su se zanimali... Zanimalo me je i kako su se deca u to doba igrala, na čemu su spavala, jesu li bila lepa kao i današnja. – reči su kojima je Desanka Maksimović opisala svoj roman i reči su koje važe i za zrenjaninsku predstavu. Ona je toliko puna razmišljanja, tačnije zamišljanja kako bi odrastanje Gave, pradevojčice, njeno izrastanje u vođu plemena, moglo da se prikaže jezikom pozornice. Toliko puno razmišljanja i zamišljanja da je za te potrebe izmaštan čitav jezik sa govorne strane radnje, a i lutkarski sa fizičke strane izvedbe. Povezivao ih je jezik muzike (Nenad Kojić), ritmične, snažne, poput prirode i volje Gave, njene energije da prevaziđe i surove okolnosti, gubitke, kako bi ukrotila divlje konje kao simbol pobede nad lovom i ubijanjem. Ovde je najsnažniji asocijativni plan bio crtani lik Kirikua.

„Pradevojčica“ je zaista vanredno lepa predstava. Te „loptice“ koje na zglobu šake postaju glave, dlanovi telo, a prsti ruke udovi, zaista su čarobno delovale u još čarobnijem okruženju nečega što bi se moglo nazvati i mikro-maketom polja i planine (scenografija i dizajn lutaka Irine Somborac). Ima samo jedan problem. Zbog apstraknosti radnje i sveukupnog jezika predstave, njenog „urođeničkog aktivizma“, bojim se, ali usudiću se da kažem da ovo uopšte nije predstava za decu i mlade.

Evo ga sad „Paprika Janči i đavolji jezik“ Olivera Silnera i Lutkarskog pozorišta „Harlekin“ iz Mađarske. Janči bači bio je Mik Džeger Festivala. Napravljen delimično po uzoru na arhetipske likove lutkarske umetnosti, baš smo slušali o njima ovih dana u pratećem delu programa, najviše mu ipak pristaje baš harlekin iz komedije del arte.

Jančiju nije ravan ni sam đavo, kad se naumi da se izvuče iz nezavidne situacije, a baš u jednu takvu je upao začaran od strane veštice kojoj je zafalila ljuta papričica da začini čarobni napitak. Pravi šou ručnih lutaka na klasičnoj sceni sa zastorima napravila je trupa iz Mađarske, sa navijanjem dece koje se moglo meriti decibelima sa fudbalskog stadiona. Posle silnih peripetija, gomile songova i scena kao iz najboljih slepstika, zaslužena pobeda Paprike Jančija i ovacije posetilaca.

Predstava „Žena-foka“ Lucije Svobodove, u režiji autorke i Katarine Aulitisove, Pozorišta Anima Act iz Slovačke, svojevrstan je pandan „Pradevojčici“ iz Zrenjanina. Ljudske duše u vezi sa životinjskim, ovde su dovedene putem knjige „Žene koje trče sa vukovima“ Klarise Pinkole Estes, odnosno mita o Inuitima. Sve u belom, podseća na ledeno prostranstvo, po nekima i pustoš, a predstava je i dalje bogata osećanjima i atmosferom koju daje jedna izvođačica i jedan muzičar. Lutke su veoma kreativno napravljene, minijaturne, čak i sa elementima marionete, a za animaciju se koriste i objekti, uglavnom platna.

„Žena-foka“ takođe ima izmišljeni jezik, a pomalo paradoksalno je bilo to što su publici podeljene ceduljice sa libretom i rečnikom predstave, koje se apsolutno nisu mogle čitati u mraku, pa otud i elementarno nerazumevanje i nejasnoća odakle poriv za tom vrstom pseudoautentifikacije. Isto se donekle moglo prigovoriti i „Pradevojčici“, mada je tamo bila jasnije namera autorki da jezik proizvodi samo elementarno zvučanje, ne i značenje.

Za odjavu današnjeg programa, pa i mog teksta o središnjim predstavama 30. međunarodnog festivala pozorišta za decu Subotica, publika je gledala „Noćnu pesmu“ inspirisanu sufizmom u delima Halila Džubruna, u režiji Jevgenija Ibragimova, Pozorišta Leteća krila iz Estonije. Sufizam karakteriše mistička spoznaja Boga, ljubavi, istine, najčešće prikazana kroz lik derviša. Ima i njih u predstavi „Noćna pesma“, u vidu malih štapnih lutaka, u jednom trenutku zavrte se i u rukama publike. Ali, ono što je najkarakterističnije za „Noćnu pesmu“ je tama.

Publika se nalazi zajedno sa izvođačima na potpuno zamračenoj sceni, na kojoj se tu i tamo probijaju zraci svetla kako bi obasjali fragmente izvedbe, na momente potpuno zasnovanoj na likovnim instalacijama. Neki čudan mir i meditativna atmosfera su vladali u meni, iako su se mnogi tiskali kako bi što bolje videli šta se događa.