Jelena Sitar: Svi mi koji se bavimo lutkarstvom, moramo znati mnogo više od onoga što smo diplomirali

Jeleni Sitar - lutkar, pedagog i publicista, ali i mnogo više od toga, jedna od troje ovogodišnjih dobitnika nagrade za životno delo Mali princ koju dodeljuje Međunarodni festival pozorišta za decu Subotica, trećeg dana ovogodišnjeg festivala govorila je o svojoj višedecenijskoj aktivnosti na lutkarskoj sceni.

Ona je bila gošća programa “Popodne sa dobitnicima nagrade za životno delo Mali princ”, javnog razgovora sa profesorom dr Zoranom Đerićem u subotičkom Hotelu Patria.

Jelena Sitar režirala je oko 65 lutkarskih predstava u profesionalnim i alternativnim pozorištima u Sloveniji i inostranstvu, više puta u saradnji sa Igorom Cvetkom. Mnoge od njih su nagrađivane na međunarodnim festivalima. Pored umetničkog stvaralaštva, Sitar vodi lutkarske radionice za decu i seminare za nastavnike, pozorišne pedagoge, terapeute i glumce u Sloveniji i inostranstvu. Piše članke i rasprave o lutkarstvu za novine i stručne časopise, objavljuje u dečijim književnim časopisima.

Kako kaže, u svet lutkarstva ušla je već u trećem razredu osnovne škole kada je dobila upalu pluća i dugo nije išla u školu. Sa balkona je glumila i igrala lutkarske predstave onima koji bi se našli ispod. Ipak, ozbiljnije bavljenje ovom umetnošću došlo je sa upoznavanjem Lojzeta Kovačića, čuvenog slovenačkog pisca. “On nas zapravo nije bogzna koliko naučio lutkarstvu, ali je odgojio jednu čitavu generaciju koja je ušla u lutkarstvo. Nije stvar bila toliko u tome kako se lutke rade, nego šta se s njima radi i može. Kako se izraziti na umetnički način“, rekla je umetnica iz Slovenije.

Na fakultetu u Ljubljani zadesila se gotovo slučajno. “Posle mature sam već zvanično bila upisala akademiju u Vroclavu. Imala sam svu dokumentaciju prevedenu na poljski. Ali ispostavilo se da, ako želim da upišem režiju, moram da imam jedan fakultet već završen. Druga stvar bila je da onda moram da učim za glumicu, a to na poljskom ne bi dobro išlo. Tako sam završila na ljubljanskoj akademiji, gde je samo još na dramaturgiji bilo moglo predati rad na vreme. Tako sam postala diplomirani dramaturg, ali zapravo radim sve u teatru. Kao i svi koji se bave lutkarstvom, moramo znati mnogo više od onoga što smo diplomirali“.

Za Jelenu Sitar karakterističan je rad u malim trupama, za mali broj ljudi. O tome je, kao o veoma značajnom segmentu pozorišnog stvaralaštva, govorila i na otvaranju festivala prilikom prijema nagrade. Još od 1986. radila je kao slobodni dramaturg u ovom kontekstu.

„Mi na severu smo bili veoma upućeni u zapadni model teatra male forme. Državni teatri na Zapadu su retkost i uglavnom se radi u malim trupama.

Takva produkcija nam je bila podjednako bliska kao i teatar. U Sloveniji zapravo imamo samo dva-tri gradska teatra kao institucije. Tokom osamdesetih i naročito devedesetih, možda i početkom dvehiljaditih, ova neinstitucionalna scena je bila jača od zbivanja u teatrima. Dešavale su se mnogo interesantnije stvari. Zahvaljujući tome smo zapravo napravili jaku nacionalnu mrežu slovenačkih lutkara“, istakla je Jelena Sitar, i dodala da su tokom poslednjih desetak godina i akteri nezavisne scene postali deo institucionalne produkcije. I

sama je bila deo tog institucionalnog poretka od 2007. do 2010. godine kao umetnički direktor u Lutkarskom pozorištu Ljubljana.

Međutim, nije sve išlo željenim tokom. „Imala sam plan koji nije uspeo - da od ljubljanskog lutkarskog teatra napravimo nacionalni teatar. Ako postoji balet, ako postoje druge umetnosti koje imaju nacionalni okvir, zašto lutkarstvo ne bi imalo tu vrednost? Znala sam da je u Ljubljani najjači i najveći teatar, da je međunarodno prepoznat, i da u Sloveniji ima veliku tradiciju. Nažalost, ljubljanska politika je bila drugačija. Oni su hteli da od Lutkarskog pozorišta Ljubljana naprave kulturni centar za decu. Što znači da se nije radilo o tome kojom umetnošću bi se bavili, već kojim uzrastom. To me nije interesovalo, pa sam otišla.“

Jelena Sitar se tokom svoje karijere u značajnoj meri bavila i teorijom, što se posledično odražavalo i na njeno delo. “Mislim da smo po tome Igor ja specifični u Sloveniji, jer se ostali lutkari uglavnom bave samo lutkarstvom. A naše predstave su uvek bile povezane sa nekim istraživanjem. Igor dolazi iz etnologije i čitav život se bavio dečijom baštinom, što je jako uticalo i na našu produkciju. Uvek je tu bila ili knjiga ili radionica, neka druga vrsta komunikacije, ili neka moja priča iz koje je nastala predstava“.

Zajedno sa Igorom Cvetkom, 1997. godine osnovala je Lutkarsko pozorište Zapik, gde je do danas kreirano deset lutkarskih predstava. Pozorište Zapik je jedno od najmanjih lutkarskih pozorišta u Sloveniji, istraživačko orijentisano i posvećeno minimalizmu i interaktivnom pristupu publici. „Zapik je jako malo pozorište, za mali broj ljudi, pošto smo želeli da se igramo sa svima. Tako smo stvorili prostor zajedničke igre, što se danas radi sa malom decom. Ali ako ti pozoveš decu na scenu i kažeš da više nema rampe, crte koja nas razdvaja, onda je pitanje gde će biti onaj prostor u kome se može dogoditi magija. Jer tu se događa igra. Trebalo je stvarati magični prostor.

U Zapiku smo stvarali mnoštvo pozornica na pozornici i tamo je bio prostor gde se magija događa“, opisala je Jelena Sitar rad u ovom pozorištu. Poslednjih godina istražuje i stvara kamišibaj kao umetničku formu zajedno sa Igorom Cvetkom, začetnikom kamišibaja u Sloveniji. Predvode slovenački kamišibaj pozorišni pokret i obučavaju nove kamišibajiste u zemlji i inostranstvu.

„U jednom trenutku, mislim da je to bilo 2009. godine, Igor je našao podatak o Kamišibaju. To je bio prostor u prostoru, teatar u teatru. Minijaturni, kamerni, zapravo minimalistični – sve ono što smo mi bili radili. Tu nisu bile lutke, ali je bilo jako slično. Onda je Igor otišao u Japan i doneo prve informacije, pa smo nekoliko godina razmišljali kako to plasirati u naš prostor. Onda smo 2013. započeli taj pokret, tako što smo pozvali neke zainteresovane ljude i počeli zajedno hodati tim putem. Mislim da je to danas najveći novi kulturni pokret u Sloveniji, ne samo jer je produkcijski jednostavno već zato što smo iz toga napravili novu priču. Sada već imamo i 11. državni festival u Piranu i pravimo evropsku mrežu autorskih umetničkih festivala“, sa zadovoljstvom kaže ova svestrana umetnica.