Na sredini 32. Međunarodnog festivala pozorišta za decu u Subotici

”Muzikoslikarstvo” trupe ”Živi pozorište” iz Španije jedna je od onih nežnih predstava, za bebe. Počinje uigranim nastupom troje umetnika koji se predstavljaju publici i od nje dobijaju odobravanje. Komunikacija se naizgled lako uspostavlja jednostavnim pozdravom, prvo glasom, a onda i poznatim gestovima ruku.
Scena je organizovana tako da je sve u belom. Podseća na nevinost, čistotu.
Bela boja ima još jednu funkciju. Predstavlja slikarsko platno. Kada jedan od izvođača počne da duva preko trščanog piska u klarinet (ili je to oboa), prsti na dirkama instrumenta da formiraju tonove, muzika počne da se preliva preko scene i na platno, koje je u stvari ekran. Publika, pogotovo deca, sa uzdahom prati kako se od tonova stvara slika.
Linije duvačkog instrumenta postaju zaokružene celine, a onda se u crtanje uključuju i ruke druge dve izvođačice, što na platnu, što za klavirom, što na udaračkim instrumentima. Muzika nastavlja da radi svoje, a dramaturgija je vrlo elementarna - smenjuju se godišnja doba, pa i raspoloženja, osvetljenja, boje, za bele kostime lepi se pokoji list i tako dodatno animira scenska dešavanja. Intenzitet izvedbe pojačava unutrašnja slutnja šta je to što će se pojaviti kao konačna slika.
Iz ovog opisa da se naslutiti jednostavnost i lepota, a treba otkriti i svu pažnju sa kojom je publika pratila izvedbu, bez migoljenja i viška zvukova. Umetnost ponekad ume da bude i hipnotička.

Teško je odrediti zašto ”Goblin plače zbog batina” u predstavi Fondacije za pozorište Madretiera iz Kolumbije. Teško je odrediti zašto i danas, u vreme vrlo jednostavnih i dostupnih informacionih alata za transkript i prevođenje teksta, Međunarodni festival pozorišta za decu Subotica ne može da organizuje titlovanje predstava. Pogotovo zbog međunarodnog karaktera festivala i divnog gesta organizatora da neki od gostiju iz sveta ostaju tokom celog trajanja. Ali, hajde da testiramo razumevanje bez teksta.
Rečnik kaže da je goblin mitološko biće koje mrzi društvo, sklon je nestašlucima, a često i zlica. Gobline su proslavili pisci za decu, ali i odrasle, u naučnofantastičnim filmovima. Južnoamerička kultura posebno je poznata po negovanju mitova predaka, kulta mrtvih i duhova, pa je za pretpostaviti da se jedan goblin nije dobro proveo u društvu mnogih drugih spiritualnih bića. Predstava čiji je autor Edgar Hernan Moreno Rohas, uz latino ritam udaraljki i njihanje udova, na pozornicu izvodi lutke fudbalera, običnih ljudi i životinja, njihovih duhova, tako da se na sceni stalno nešto dešava. Radnja je živopisna i gledaoca može da zabavlja sama dinamika rukovođenjem lutkama različitih tipova i veličina, kao i trenutak kada se jednom venčanju pridružuje slučajno odabrani gledalac, sve nateran da poljubi mladu koja je u obliku konja. Teško je prepoznati ko je na kraju dobio batina i da li je goblin velika žena ili mali čovečuljak. Sigurno u predstavi ima još mnogo toga za poznavaoce španskog jezika.

Jedna od lepota Međunarodnog festivala pozorišta za decu u Subotica je to što čovek uvek može da nauči nešto novo i postane bolji. U Pozorištu lutaka ”Pinokio”, na primer, postavili su na scenu čuveni roman ”Čudo” R. H. Palasio, u režiji Emilije Mrdaković. Roman je manje-više čuven zbog filma koji je angažovao i proslavljene glumce Džuliju Roberts i Ovena Vilsona, ali ja prvi put i čujem i vidim ovakvo nešto, a deluje veoma vredno i poziva na dijalog.
Priča kaže da je autorka koja piše pod pseudonimom R. H. Palasio jednog dana sa svojom decom srela dete sa neobičnim sindromom koji prouzrokuje deformitet lica i respiratorne probleme. Uplašila se i nije znala kako da reaguje, što je podstaklo njenu spisateljsku maštu i kreiralo svet romana u kojem desetogodišnji dečak Agi, nakon školovanja kod kuće, kreće u pravu školu i preživljava najtežu godinu u svom životu, uključujući se u svet vršnjaka, prvih ljubavi i drugarstva. To stavlja na test celu porodicu, majku i oca, kao i njihovu ćerku.
Agi se u našoj predstavi zove Ogi (dramatizacija Teodore Marković). Njegovo lice, kao i lica druge dece, predstavljeno je lutkama (dizajn Oleg Katorgin), dok kod odraslih to nije slučaj, što otvara mogućnost tumačenja. Prostor kuće i škole na sceni se pojavljuje u obliku projekcija, koje su veoma sugestivno dočarale nameštaj i omogućile dinamičnu izmenu okruženja (scenograf Uroš Danilović). Atmosferu, pogotovo emotivna stanja glavnog junaka, sugestivno dočarava ambijentalna elektronska muzika (kompozitor Aleksej Mrdaković). Glumci veoma uverljivo igraju odrasle, vodeći i lutke koje su zbog svoje veličine i kreacije bez drški, delovale veoma zahtevno u izvedbi sitnijih detalja kao što su govor tela. Sve u svemu, omogućena je veoma široka i kompleksna pozicija za dramaturgiju i pitanja koja pokreće ovakva tema - odrastanje i uklapanje, integracija jednog krajnje neobičnog bića.
Naravno da je jedna od prvih asocijacija bila čovek-slon i Džozef Merik, o kome je Dejvid Linč snimio film, a baš nedavno Kokan Mladenović režirao predstavu u Beogradskom dramskom pozorištu. Naravno da je primetan humanističniji tretman danas, nego u 19. ili čak 20. veku. Ipak, neka od pitanja ostaju i veoma važno bi bilo kada bi pedagozi, psiholozi, pa i dramaturzi, teatrolozi, razmišljali i raspravljali o njima, zbog čega je predstava Pozorišta ”Pinokio” neobično važna. Nekolicina mesta je uočljiva, a sigurno da ih ima još više:
- Kada Ogi prvi dan dođe u školu jedan dečak ga odmah pita šta mu je sa licem. Kako pristupiti ljudima kakav je Ogi?
- Kada Ogi ošiša svoju kosu, zbog dobacivanja u školi, njegov tata kaže kako mu se nikad nije ni sviđala. U tom trenutku sam čuo devojčicu koja kaže da je isti takav i njen tata. Pitanje je kako roditelji sve mogu i trebaju da podrže svoju decu?
- Kada se u predstavi Ogijeva sestra i njen momak poljube, u sali zavlada apsolutno oduševljenje dečaka i devojčica koji su Ogijevog uzrasta, dakle imaju desetak godina. Pitanje je, dakle, emocionalnog, pa i seksualnog vaspitanja.
- Kada Ogijev drugar nakon niza zadirkivanja konačno udari jednog od Ogijevih ”neprijatelja”, u sali ponovo zavladaju uzvici oduševljenja. Da li je nasilje jedini odgovor koji prepoznajemo kao validan kada nasilnik ne prestaje da uznemirava?
Na svim ovim mestima, ja bih predstavu zaustavio i pričao sa decom o tome kakav je njihov doživljaj posle tih scena. Ovako, samo mogu podstaći čitaoce da im se vrate kad se za to ukaže prilika.

Nije mi odmah pala na pamet veza između zatvorenika i lutkara. Međutim, nekoliko sati nakon odgledane predstave ”Upleteni među lutkama” Prepolovljenog pozorišta iz Meksika, počeo sam da shvatam duhovitu poruku dvoje izvođača u zatvorskim uniformama, koji dane prekraćuju animacijom lutaka koje pronalaze u skrivenim kutcima svoje ćelije. Naravno, metafora zatvora možda i nije najsrećnija za pojam pozorišta, no baš smo pre koji dan na 32. međunarodnom festivalu pozorišta za decu Subotica imali prilike da vidimo kako ”Život u kutiji” može da bude i sloboda.
U predstavi autorke Lorene Kasper Tores, sloboda je uglavnom muzika i pokret, pa se svaka od lutaka posvećuje nekim od kultnih hitova kao što su ”Un anjo d amor” Luz Kasal ili ”Aj vil survajv” Glorije Gejnor. Veoma zabavna, simpatična, na momente i urnebesna predstava.

”Crvenkapa” zaista ima veliku zastupljenost na scenama pozorišta za decu i mlade. Prošle godine čini mi se, bile su na programu dve predstave sa temom ”Crvenkape”. Obe su imale različita polazišta i razvijale su različite opdnose među dobro poznatim likovima koje čine devojčica, njena majka i baka, a onda i vuk, odnosno lovac.
Saša Latinović se kao reditelj potrudio da predstavi ”Crvenkapa” u Pozorištu mladih da novi sjaj u pogledu dizajna prostora i kreaciji lutaka (Milica Grbić Komazec). Reklo bi se, ispoliran stil lega, ili nekih sličnih igrački-blokova, kojima veoma nadahnuto glumci daju glasove i kretnje (Ksenija Mitrović, Marija Todorović, Aleksa Ilić). U novotarije mogla bi da se uključi jedna mapa koja se pojavljuje na delu scenografije okrenutom prema publici, nagoveštavajući položaj Crvenkapice i drugih likova na putu od svoje, do kuće bake. A među drugim likovima izdvajaju se jedan šašavi, kratkovidi zeka i jež, koji su provalili da se vuk samo pretvara da je pas.
Evidentno kreirana za najmlađi, predškolski uzrast, predstava osvaja svojom vizuelnom i muzičkom komponentom (Danilo Mihnjević). Posledica Crvenkapine neposlušnosti (ne) ostaje ista - iako je krenula na put sama, praktično pobegla, iako je malo i skrenula sa puta, ipak nije pala u ralje zlog, u stvari gladnog vuka, baš kao ni njena baka. Dobroćudno, nema šta. Majka im se pridružila nakon što je oprala i oribala kuću, napravila ručak, što je moglo da navede starije u publici da se pitaju, kakva je ovo ”Crvenkapica” danas, u pogledu rodnih perspektiva koje se, moglo se čuti i na Forumu za pozorišna istraživanja, nameću kao društveni imeprativ čak i kad su u pitanju stari i dobro poznati ženski junaci.

Igor Burić