Sjajno i u završnici 32. Međunarodnog festivala pozorišta za decu Subotica

Sada je jasno. Publika i gosti 32. međunarodnog festivala pozorišta za decu u Subotici mogla je da uživa u glavnom programu. I poslednje četiri predstave opravdale su poziv i pokazale da se sa pozorištem za decu i mlade ozbiljno može da računa.

”Blup i lica vode” iz Slovenije prikazale su pozorišnu predstavu kao edukativno-zabavni program za mlade. Nešto stariji se sigurno sećaju TV emisije ”Nedeljni zabavnik” koju su vodili Slavko Štimac i Zijah Sokolović, dakle glumci. S obzirom da je to bia emisija TV Sarajeva, ovde je možda još poznatija ”Kocka, kocka, kockica” sa Brankom Milićevićem, takođe glumcem u ulozi voditelja. ”Blup i lica vode” upravo imaju taj kvalitet, da likovi u njoj otkačenim putem igre, hvataju pažnju dece, učeći ih nove stvari i razvijajući maštu. Koliko je to delotvorno, moglo se videti za vreme izvedbe, da deca prosto vrište od uzbuđenja, a posle predstave gomilaju se u redu ispred balona sa vodom. Verujem da su i posle, u školi, stalno pitali svoje učitelje i učiteljice da idu u VC i vraćali se mokri.
Zavod ”Kuskus” kao producent, Peter Kus kao autor i jedan od tri izvođača (druga dva su Gašperom Lovrec i Filip Šebšajevič) kreirali su pravu malu laboratoriju na sceni. Počevši od pitanja o vodi, njenim agregatnim stanjima, prešli su na igru i fantaziju kako voda može da predstavlja čudnovato biće Blup. Ono počinje da se pojavljuje u svemu što na sceni sadrži i kap vode, a glumci uspevaju na raznorazne načine to da dočaraju. Uglavnom uz pomoć odlične telesne tehnike, pantomime, i efekata koje sami izazivaju na sceni, bacakajući se i prelivajući vodu iz posude u posudu. Između scena u kojima igraju laboratorijske tehničare u potrazi za čudesnim stvorenjem i otkrićem još jednog stanja živototvorne tekućine, izvođači su se pokazali i kao sjajni muzičari, svirajući raznorazne instrumente, sa elementima lutkarske inovacije, jer su neki od njih ručno napravljeni tako da podsećaju na saksofon, na primer.

Predstava ”I ja umem da letim” Gradskog pozorišta Metropolitanske opštine Eskišehir (Turska), vratila nas je u predškolski uzrast, kada su mnogo važnije od nauke i edukacije bile boje, zvuci, pokreti… U vreme kada su našu pažnju, a i pažnju današnje dece, veoma privlačile životinje, njihove karakteristike i odnosi koje uspostavljaju, da bi se oni kasnije raspoznavali i u ljudskom obličju.
”I ja umem da letim” predstava je o vekovnoj težnji za onim što je rezervisano samo za ptice. U njoj pratimo veoma živopisno kreirane lutke mačaka, kokoši, pasa i, naravno, jedne (veoma buckaste) ptice, kako pokušavaju da pomognu jednoj maloj maci da poleti. U nizu pokušaja koji prate malo mače, uspostavljaju se razni smešni odnosi i prikazuju različiti atributi psa, petla, kokoške. Dok je petao spreman da se šepuri, koki nije baš ni jasno što bi mače, pas je krajnje umiljat i spreman da pomogne.
Lepota predstava iz Turske je njena nežnost i atmosfera koja se kreira uz vrlo veštu izradu lutaka i njihovo vođenje. Muzika daje ton i ritam, a reči stvarno nisu potrebne da se prati mala, slatka priča o istrajnoj maci, spremnoj da prevaziđe hiljadu padova, kako bi joj na kraju ptica poklonila bar malo neba koje osvaja mašući krilima.

”Kosmos” Pozorišta ”Odivo” iz Slovačke predstava je koja ima još manje klasičnih pozorišnih elemenata od predstave ”Blup” iz Slovenije. Žanrovski bi se mogla izmisliti odrednica meditativna fantazija, a njeni konstitucioni elementi bi bili elementi takoreći pozajmljeni iz novog cirkusa - žongliranje, vožnja skejta, proizvođenje neke vrste iluzionističkog teatra efektima igračaka.
Ceo aranžman ”Kosmosa” zasniva se na eteričnim svetlama, briživo kreiranom zvučnom kulisom i veštinama dvoje izvođača koji su telesnim pokretima znali da dočaraju bestežinsko stanje, u nekoliko navrata igrajući se uglavnom okruglim elementima, što i jeste osnovni oblik svemira.
Nema nekog posebnog narativa, svemir je bio i ostao ogromna nepoznanica i večita fascinacija ljudima.
Deca su nekad mnogo želela da budu astronauti. A danas?

”Pinokio” Karla Kolodija je jedno od kultnih dela literature za decu, koja ni odrasle nikad nije ostavljala ravnodušnima, pa ni brojne umetnike animacije, filma, pozorišta. Možda i zato što je prvobitno bila namenjena njima, odraslima, sa strašno surovim, ali i realnim krajem u kojem dripci Pinokija ostavljaju da umre. Jedna je osnovna i prilično konzistentna značenjska struja - Pinokio je lutka sve dok ne nauči neke stvari. Dok god se ponaša tako da ga je lako zavesti, upravljati njegovim ponašanjem, on je lutka. Otud i jedna od najvećih karakteristika jeste njegov rastući nos kad god se uznemiri ili kad, kako je to najčešće tumačeno, slaže nešto. Dok god radi ono što rade njemu, petlja i laže, ostaće namagarčen.
Ovu liniju Slavčo Malenov koji je dramatizovao Kolodijev roman u Državnom lutkarskom pozorištu Ruse (Bugarska) ni malo nije menjao. Prilično je iscrpno prenesena kao u originalu. Međutim, reditelj Todor Valov je priči dao sjajan realistički okvir. Iako napisana u 19. veku, priča o Pinokiju smeštena je u 20. vek i to baš onako kako ga je u naslovu istoimenog filma prikazao čuveni sineasta i glumac Čarli Čaplin. U vreme velikih industrijskih skokova i još većeg osiromašenja orgomnog broja stanovništva na planeti, zbog čega je kasnije došlo i do svetskih ratova.
Osim lutkarskih elemenata, kojima je snažno prikazana konstitucija i psihološka konstrukcija drčnog, nestašnog dečaka-lutka, predstava ima i elemente maskarade, odnosno kabarea, kao i nemog filma, odnosno slepstika. Izvođački ansambl izuzetno je lako izvodio izuzetno teške i zahtevne fizičke kategorije pokreta, koje su zahtevale izuzetan tempo i intenzitet, koji se od prve do poslednje scene nije smanjivao. Vizuelno, ”Pinokio” iz Bugarske je izuzetno mračan, što je vrlo tačno kada se čita Kolodijeva knjiga.
Dramaturški gledano, ima još jedna veoma bitna izmena. Vila sa plavom kosom, ili negde i Tirkizna vila, koja prati Pinokiov razvoj i izvlači ga iz nevolja, do kraja postaja i sama prava žena, odnosno njih troje, sa Đepetom i Pinokijom, jedna porodična celina. U deci se, pa i odraslima, ovako budi jedna posebna emotivna uspomena na detinjstvo koje i kad je teško, vredi osmeha. Od srca.