O prirodi - Predstave Sedam gavranova, Priča o ljubavi jednog drveta i Pradevojčica

O prirodi

Predstave Sedam gavranova, Priča o ljubavi jednog drveta i Pradevojčica - Divna Stojanov

Sve tri predstave trećeg festivalskog dana, namerno ili slučajno, govorile su na različite načine o prirodi. Sedam gavranova u režiji Jakuba Maksimova i izvedbi ansambla Dječijeg pozorišta Republike Srpske BiH prilično je verna dramatizacija istoimene bajke braće Grim o devojčici koja spašava braću koja su se pretvorila u gavranove i ponovo okuplja porodicu. Na putu do svog cilja, zbog posvećenosti i požrtvovanosti, biva nagrađena tako što je princ ženi.

Rediteljski stil i estitika Jakuba Maksimova poznat je srpskom gledalištu kako iz nekoliko predstava postavljenih u Pozorištu mladih u Novom Sadu i Pozorištu za decu i mlade u Kragujevcu, tako i sa festivala u Subotici i Novosadskim pozorišnim igrama. Menjanje perspektiva, akcentovanje pokreta lutke, delovi scenografije koji se rotiraju i prelaze iz jedne namene u drugu, minijaturni nameštaji i kuće, opčinjavajuća muzike neke su od karakterističnih odlika vrlo talentovanog češkog reditelja. Na sličnom tragu, dosledan svom dosadašnjem radu, fokusirajući eksperimentalnost u domen muzike i zvuka, nastaje Sedam gavranova. Kao glas braće bira sedam različitih duvačkih instumenata (muzika Lazar Novkov), a sve što se dešava na sceni „ozvučeno“ je foli-efektima odnosno zvukovima koji se izvode na sceni. Tako se, na primer, zvuk pucketanja vatre u kaminu dočarao pucketanjem folije, gužvanjem papira... Za sve lutke osim lutke glavne junakinje Bogdanke, (dizajn lutaka Olga Zibinska) odabrane su bezizražajne, groteskne, teško pomerljive lutke. To je odličan izbor za sve negativce, međutim Bogdankini majka i otac, nosioci bezbrižnosti i spokojstva, delovali su zastrašujuće kao velike bizarne lutke.

Ansambl pozorišta iz Banja Luke bio je odlično uigran i spretan – od animiranja lutki, sviranja instrumenata, preciznog izvođenja zvučnih efekata. Aleksandra Spasojević u ulozi Bogdanke posebno je bila vešta i podarila stereotipnoj junakinji bajke makar malo autentičnosti i posebnosti. Scenografija (takođe Olga Zibinska) davala je utisak kao da je proces i dalje u toku jer su police sa različitim predmetima zauzimale veliki deo scene. Neki od njih su se koristili za stvaranja zvuka, ali mnogi i nisu što je pobuđivalo radoznalnost i zapitanost šta će sledeće biti upotrebljeno. Iako je bajka poznata, reditelj, glumci i drugi članovi autorkse ekipe predstave uspeli su da je upriozore tako da bude uzbudljiva, da odjednom navijamo za junakinju kao da ne znamo da će priča imati srećan kraj.

Što se tiče odnosa prema prirodi, predstava ne otvara direktno to pitanje, ali na indirektan način demonstrira da prema prirodi treba imati strahopoštovanja. Daju joj se mistična i magijska svojstva, a samo ona/onaj ko poštuje njena pravila, doći će do cilja. Vračara (komični Slobodan Perišić) u formi džaka za žito koja se iznenada pojavljuje na poljani i koja Bogdanki daje seme lana od kojeg će napraviti košulje za braću, može biti posmatrana kao potpuna simbioza čoveka i prirode.

Neverbalna predstava, gotovo pa spektakl za decu, Priča o ljubavi jednog drveta zasnovana je na motivima knjige Dobro drvo Šela Silverstejna i nastala je u režiji Kol Vona i produkciji Plej Area iz Južne Koreje. Izvode je tri energična mlada glumca Kim Jul, Kim Hje Ri i Šin So Hjeon. Predstava ne pretenduje da bude poučna ili emotivna kakva je knjiga, već je glavni zadatak izvedbe, što je sasvim sigurno ispunila, da zabavi publiku različitim izražajnim sredstvima. Glumci plešu uz savremenu korejsku muziku, izvode mađioničarske trikove, duvaju balnočiće od sapunice, igraju se žmurke na sceni sa dobrovoljcem iz publike, dele poklon privezak, bacaju konfete, objašnjavaju reči pantomimom, izvode akrobatske vežbe sa trakom i balonima... Između gomile nabrojanih senzacija ispričali su priču o dečaku i dobrom drvetu koje mu je pružilo sve što je želeo. Po reakcijama iz publike činilo se da su, naročito najmlađi kojima je predstava namenjena, bili zabavljeni dinamikom i količinom različitih efekata i nasumičnom smenom atrakcija. Odnos prema prirodi u predstavi dramatizacijom je preuzet iz knjige. Priroda nam je podarila život, postojala je pre nas, postojaće i kasnije, a lukrativnim pogledom na prirodu i sebi i njoj činimo loše.

Poslednja izvedba trećeg dana bila je neverbalna predstava Pradevojčice u režiji Sonje Petrović. Nastala je po istoimenom lektirskom romanu Desanke Maksimović u dramatizaciji Mine Petrić i u realizaciji lutkarske scene Narodnog pozorišta Toša Jovanović iz Zrenjanina. Priča, iako nije ispričana sasvim jasno, govori o devojčici Gavi u praistorijskoj zajednici koja želi da postane vrač kao i njen tata što je, međutim, neprihvatljivo u njihovom društvu. Tema rodne ravnopravnosti isprepletena je sa učenjem o ispravnom odnosu prema prirodi kao inherentnom delu čoveku. Zbog svoje pronicljivosti Gava (Una Baić) jedina uspeva da pronađe biljku koja omogućava prehranu zajednice čime dokazuje da je jedanko vredna kao i muški deo zajednice. Opčinjavajući su momenti Gavinog crtanja po pesku i muzika (Nenad Kojić).

Važno je što festival preispituje temu prirode i što se reditelji iz različitih država fokusiraju na prirodu kroz različite žanrove, tehnike i estetike.