Odrastanje (ali ovaj put malo drugačije) - Predstava Dedina priča

Odrastanje (ali ovaj put malo drugačije)

Predstava Dedina priča

Kamerna monodrama Dedina priča autorke i rediteljke Maje Lučić u izvođenju velikana hrvatskog glumišta Ivice Lučića i u produkciji Dječjeg kazališta Branka Mihaljevića u Osijeku eklaktan je primer da u pozorištu za decu i mlade ne postoje tabu teme već samo (kao da je to lako) treba pronaći ispravan pristup.

Predstava Maje Lučić slavi igru i ljubav dede prema unuku. Odmah od početka narativ koketira sa ličnim uspomenama svih u publici podsećajući nas na ljubav, brigu i vreme koje smo provodili sa sopstvenim bakama i dekama. Deda se igra sa tek rođenim unukom Kikijem (dizajn lutaka Alena Pavlović) žmurke, igra se doručka (što kako ističe nije isto što i igrati se doručkom), zajedno čitaju, golicaju se, uspavljuju, izmišljaju pesmice na zadate reči… Toliko se igraju da se devojčica u publici tokom predstave okrenula ka majci i uzviknula da i ona želi da se igra i da ne može više da gleda kako se samo glumac zabavlja. Lepotu igre prekida ili bolje rečeno menja joj oblik i dinamiku terminalna bolest unuka. Lajtmotiv priče je Dedina rečenica (iz knjige Ivice Lučića Preko crvenog ni za živu glavu): „Biti odrastao sigurno nije najvažnija stvar na svetu.“ Replika prvobitno funkcioniše kao uteha unuku koji žuri da poraste, a kasnije, kada se Kikijevo odrastanje prekida usled bolesti, služi kao uteha Dedi. Ova predstava duboko je emotivna, potresna, nežna i topla, bez trunke patetike ili usiljenosti. Ušuškanoj atmosferi doprinosi i muzika Petra Eldana.

U rediteljskom smislu vrlo je interesantan spoj naracije iz off-a i pripovedanja sa scene. Misli, strepnje, istine koje se Deda boji da izgovori naglas smešteni su u off, dok je scena, gotovo do samog kraja, mesto radosti i bezbrižne igre. Za predstavljanje unuka Kikija iskorišćen je teatar objekata te on oživljava kroz predmete – jastuk, drveni vozić i loptu, koje glumac vešto animira. Najzabavnija situacija bila je golicanje Dede i unuka koji je u tom momentu označen loptom. Bliskost sa publikom, kakva je i potrebna prilikom pričanja intimne priče, ostvarena je smeštanjem publike na scenu, veoma blizu mesta dešavanja. Protagonista nas uvlači u igru, ali isto tako sa nama deli i svoje suze.

Monodrama je uspela da govori iskreno o bolesti i smrti deteta ne podcenjujući uzrast publike. Kaže se da forma i sadržaj u pozorištu i književnosti za decu treba da budu takvi da se čini kao da su jedan broj veći od uzrasta kojem se autori obraćaju kako bi se ostavilo dovoljno prostora za rast dece (iako nije najvažnija stvar na svetu porasti). Autori predstave su tačno odmorili taj prostor i kroz lakoću igre provukli smrt deteta kao temu.

Divna Stojanov