Prvi dani 32. Međunarodnog festivala pozorišta za decu u Subotici

I čim krene marš, ruke počnu ritmično da tapšu, kreće i najava - još jedna predstava, još jedan Festival dečjeg pozorišta, Subotica!

Poljaci su poznati po svojoj pozorišnoj kulturi. Mnogi su dobijali nagrade na Festivalu u Subotici, a sada su publika i stručnjaci imali prilike da odmere i da uživaju u pozorišnoj igri Pozorišta ”Pinokio” iz Lođa.
Adam Mickjevič je poznati Poljak. Gotovo svaka evropska kultura ima jednog romantičarskog pesnika iz 19. veka koji je budio snove o narodnosti, onome što je danas poznatije pod imenom nacija, u političkom smislu problematičnije nego ikada. U Poljskoj se verovatno mnogo toga podrazumeva u vezi sa likom i delom ovog pesnika, esejiste, političkog aktiviste, ali mi u predstavi ”Balade i romanse”, po njegovoj prvoj zbirci pesama, ako je verovati enciklopedijama, teško da možemo zaključiti kakav bi taj odnos bio danas. Reditelj Gabriel Gijecki kao da se prvenstveno odlučio za atraktivnost forme, pa je Mickjevičeve balade obradio u maniru rep, pop songova, sa izraženom teatralnošću u koreografiji i vizuelnoj obradi. Jednom rečju, delovalo je da je to više na tragu zabavi, nego ozbiljnijem umetničkom tretmanu tema koje se protežu od ratova, prema ubistvima iz strasti, potrazi dece i njihovih očeva za ženama, do narodnih pesnika koji opevavaju istoriju poljskih predela i sela. Možda to i jeste savremeni autorski komentar spram ozbiljnosti romantičarskog zanosa.
U obradi materijala se publici približava još jedan aspekt predstave - ona sama može da bira redosled izvedbi songova. Osim broja, publika nema ništa više na uvidu, tako da je tu reč o svojevrsnom izvlačenju iz šešira, što se evidentno odražava i na oblik celine. Napomena: samo ako se predstava gleda više od jednog puta može se sa više razumevanja govoriti o tome kakav efekat se postiže ovim postupkom koji, uz petpostavku da je zaista verodostojan, mnogo više utiče na glumce, nego na doživljaj u publici.
Muzika koji je praktično noseći elemenat ove predstave (kompozitor Mihalj Zdržalek), iako žanrovski zna da bude različita i menja atmosferu kroz svaku numeru, u samoj produkciji zvuka, aranžmanima, ostaje sintetička i prilično ravna, dvodimenzionalna. Jedino se glasovi izvođača i njihova boja izdvajaju kao posebni.

Predstava ”Bure” Dječijeg pozorišta Republike Srpske nastala je po motivima pripovetke Isidore Sekulić. Dramski tekst je napisala Tijana Grumić, a predstavu je režirala Sonja Petrović. U njoj pratimo devojčicu koja je veoma radoznala, pomalo i nestašna, devojčicu koja postavlja brojna pitanja, što odgovara uzrastu od pet do sedam godina. Fizičkim gestovima i govornom radnjom koje su na granici kreveljenja, izuzetno zavodljivo, ovu devojčicu odlično je predstavila glumica Dragana Ilić. Dramaturški gledano, veoma vešto je u njenoj radoznalosti i igri sa starim buretom u dvorištu putem kojeg kreće na put oko sveta, predstavljena njena čežnja za majkom koju je prerano izgubila.
Uz upečatljivu glumačku igru i ostatka ansambla, ton predstavi daje muzika Nenada Kojića, sa elementima kultura sa kojima se sreće devojčica - prvenstveno afričkom i južnoameričkom. Scenografija i dizajn lutaka Irine Somborac, čine scenski svet ”Bureta” još zavodljivijim i lepšim. Tri roga, tri vrha talasa, tri polukružna oblika koji čine nekolicinu različitih prostora, pa i portal u drugu dimenziju, emotivni svet Isidore Sekulić i drugih autora predstave, napravljena su od nagomilanog materijala, kao da su reciklaža uspomena i živih stvari iz domaćinstva. Lutke od rendalica, košara i drugih upotrebnih predmeta, deluju realno, u isto vreme veoma zabavno. Ipak, u svemu tome suština je način na koji se obrađuje tema gubtika, emotivnog bola i doživljaja smrti nama najbližih bića. Kroz kulturu rituala, muzike, duhovnog putovanja, pa i pozorišta, u stanju smo da uhvatimo vezu sa neuhvatljivim svetovima.

Velika kraljevska stona pozorišna trupa Njihovih Nenadmašnih Visočanstava u Suboticu dolazi iz Švajcarske, iako se u razgovoru sa njima moglo saznati da dolaze sa različitih strana sveta u koje i odlaze. Sastaju se s vremena na vreme povodom predstave ”Život u kutiji”. Gledajući je, svakako su život uspeli da izvade iz nje.
Ova predstava dolazi sa dva upozorenja: sadrži teme smrti i samopovređivanja. Ova upozorenja imaju dvojaku funkciju. Igraju etičku ulogu i privlače pažnju gledalaca. Čak i onda kad ih odbijaju, kao što je to slučaj sa većinom ljudi koji pozorište shvataju kao zabavu.
Etička uloga bi bila ona da je pozorište dužno da se bavi društveno relevantnim temama. A kad je u pitanju najmlađa populacija, statistika je neumoljiva kada pokazuje da su oni najčešće zahvaćeni fenomenima smrti i samopovređivanja, u smislu da nemaju drugačije, takozvane adekvatne odgovore na raznorazne zahteve i pritisak.
I druga je sasvim legitimna. Privući pažnju gledalaca upozorenjem koje bi, u skladu sa savremenim senzacionalističkim tendencijama, u najgorem slučaju eksploatisalo neku od silnih tema iz domena nasilja. ”Život u kutiji”, odnosno njegovi autori Matilda Fatur, Nikolas Štoker i Nikolas Štrube, ne eksploatiše ništa, nego prikazuje kakav život jeste. Dosadan, ako se ne pokreneš sa mesta i počneš da komuniciraš sa drugim ljudima. U scenskom jeziku, predstava ne govori. Ona je neverbalna. Pokazuje sve fenomenalnom fizičkom kulturom pokreta, treningom kojim je očigledno dugo uvežbavana svaka sekvenca. Svetlo koje se pojavi kada izvođači rukom naprave gestu kao da otvaraju vrata, samo je jedna mala ilustracija njihovog velikog umeća. Da od običnog stola i stolica, par kutija, svojim prstima i celim telima, naprave magiju čitavog pozorišnog sveta.

”Želim da budem normalan” Teodore Popove u režiji Todora Valova, predstava je Dečjeg pozorišta Subotica. Sigurno je svako od nas bar nekoliko puta u životu čuo konstataciju da nije normalan. Ili da nešto nije normalno. Ovo je veoma važno pitanje - šta je to normalnost. U predstavi koja izražava želju za normalnošću, super je što su stvari postavljene malo drugačije.
Rudolf je slepi miš koji bi da postane normalan. To znači, običan, poljski miš, sa tom razlikom što on poljskog miša doživljava kao nekog ko je blizak ljudima i živi u kući. Za to vreme, on živi u blizini veštice Klare koja će mu ispuniti želju, iako ga upozorava da će imati šta da vidi.
”Želim da budem normalan” se od početka nameće kao veoma neobična, ”nenormalna” predstava. Kosturi, veštice, slepi miševi, pacovi, sve crno, a sve sa mnogo dobrog duha. Komične note su odlično postavljene u interakciji glumaca i lutaka, kao i onda kada nose samo maske, ili animiraju druge lutkarske objekte, često u veličini samih izvođača. Kosturi i strašne stvari jedno su od omiljenih sredstava, ujedno i pokazatelj da nema čovek čega da se boji, osim zamke da bi trebalo da postane normalan.

Igor Burić