Zoran Đerić: Oton Tomanić bio je važan i značajan za osnivanje lutkarstva u Subotici

U sredu, 20. septembra, na 30. Međunarodnom festivalu pozorišta za decu Subotica, održan je razgovor s profesorom dr Zoranom Đerićem, prvim dobitnikom novoustanovljene festivalske nagrade „Oton Tomanić“, za teatrološko promišljanje u domenu pozorišta za decu i mlade. Sa ovogodišnjim laureatom je u subotičkom hotelu Patria razgovarala dr Marijana Prpa Fink, rukovodilac Foruma za istraživanje pozorišne umetnosti za decu i mlade.

Nagrada „Oton Tomanić“ nosi ime utemeljivača lutkarskog pozorišta za decu u Subotici i zbog toga je veoma važna, istakla je dr Marijana Prpa Fink u uvodnom obraćanju prisutnima. Osvrnuvši se na njegovu biografiju, navela je da se radi o Čehu koji je došao u Suboticu, gde je kao član Sokolskog društva započeo i utemeljio lutkarsku scenu, nakon što je o tome učio u Ljubljani. Bio je i zamenik glavnog inženjera Grada Subotice. „Bavio se pisanjem, scenografijom, izradom lutaka, igranjem predstava, pa je samim tim i ovaj festival duboko oslonjen na rad Otona Tomanića“, navela je ona. Govoreći o samom laureatu, dr Zoranu Đeriću, istakla je da je on autor šest knjiga o lutkarskom pozorištu za decu, preko 30 stručnih radova i dva zbornika, ocenjujući njegov stručni i istraživački rad kao „misionarski“.

Zoran Đerić je konstatovao da mu je posebno drago što je dobitnik ove nagrade, te da je istorijom lutkarstva počeo da se bavi upravo u vreme kada je Oton Tomanić umro, 1988. godine. „Nisam odmah saznao za njega, ali sam kasnije, proučavajući neke podatke vezane za naše lutkarstvo, došao i do njegovog imena. Drago mi je da sam mogao da vidim koliko je bio važan i značajan za osnivanje lutkarstva u Subotici. Posebno je dragoceno što je pisao lutkarske komade, kojih je bilo mnogo. To su komadi koji su bili namenski pisani za lutkarsku scenu. On je režirao, kreirao likove i animirao ih“, naveo je Đerić.

U svojoj višedecenijskoj istraživačkoj i naučnoj karijeri, imao je sreću da se upozna i radi sa velikim brojem značajnih aktera međunarodne lutkarske scene, kakav je bio reditelj, osnivač i profesor lutkarske akademije u Sofiji, Atanas Ilkov. „On je bio vrlo zanimljiv čovek i odličan reditelj. Zaista je bilo dragoceno to što je radio u Pozorištu mladih i drugim zemljama. Na neki način, to su bile jedine škole za neke naše lutkare – rad s njim. Dok se kasnije nisu edukovali s drugim rediteljima“. U svom prvom mandatu na mestu upravnika i dramaturga Pozorišta mladih, od 1988. do 1993. godine, Zoran Đerić razvija ljubav prema lutkarstvu. „Baš te godine kada sam došao, bili smo domaćini Susreta profesionalnih pozorišta lutaka Srbije. Vrlo brzo posle toga sam obišao i neke poslednje jugoslovenske lutkarske festivale, između ostalih u Šibeniku i Bugojnu. Bio sam na nekoliko velikih festivala gde sam se susreo s različitim predstavama, tipovima lutaka, rediteljima, lutkarskim poetikama“, naveo je dugogodišnji selektor programa Međunarodnog festivala pozorišta za decu Subotica.

„Druga velika škola mi je bio Henrik Jurkovski. Jednom prilikom tokom festivala u Banjaluci, upoznao sam Jurkovskog, u vreme kada je ovde objavljena njegova knjiga Metamorfoze lutaka u XX veku. Odmah me je predložio da prevedem njegovu sledeću knjigu koja je trebalo da izađe ovde. Nisam mogao da stignem pa je to uradila Biserka Rajčić, a ja sam preveo drugi tom Teorije lutkarstva, koji je izašao par godina kasnije. Tako sam odmah ušao u tu literaturu. Njegove istorije lutkarstva i teorijske knjige su bile velika škola za mene“, pojasnio je Đerić.

Među brojnim velikanima lutkarstva i teorijske misli o pozorištu s kojima je sarađivao, posebno ističe i Mariju Kulundžić koja je 1988. objavila knjigu Moj život s lutkom. „Upoznao sam je dok je još bila aktivna, i hteo sam da je dovedem u Novi Sad da napravimo predstavu Kuku Todore, pošto sam bio fasciniran tom pričom koju je ona obradila u svojoj knjizi. Gledao sam tu predstavu pozorišta „Duško Radović“ 1986. godine, i posle toga se Amela Vučenović poduhvatila tog velikog posla. Kasnije sam uspeo da nagovorim Mariju da dođe, i ona je u Pozorištu mladih režirala jednu lepu marionetsku predstavu Loptica skočica. Bilo je to vrlo zanimljivo to iskustvo“.

Na kraju razgovora, Marijana Prpa Fink i Zoran Đerić dotakli su se pitanja – kako animirati mlade da se bave lutkarskim pozorištem i teorijom, a u svetlu činjenice da je u našoj sredini objavljeno veoma malo stručne literature i tekstova koji se bave ovim temama. „Došli smo na ideju da organizujemo radionicu kritičara, gde bismo se bavili lutkarskim pozorištem. To nam nedostaje. Da probamo da zainteresujemo mlade ljude koji se bave pozorištem, da bace pogled više i na pozorište lutaka. Da ih uvučemo kroz kritiku“, zaključio je Đerić.